Marko Čudić (rođen 1978. godine u Senti) redovni je profesor na Кatedri za hungarologiju Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde predaje književne i kulturološke predmete. Glavne oblasti interesovanja su mu srpsko-mađarske književne i kulturne veze i teorija i praksa književnog prevođenja. Autor je i koautor pet naučnih monografija i stotinak naučnih radova na srpskom, mađarskom i engleskom jeziku, a preveo je i objavio šesnaest knjiga sa mađarskog na srpski jezik. Prevodi mahom modernu i savremenu mađarsku prozu (Deže Кostolanji, Andraš Heveši, Laslo Кrasnahorkai, Magda Sabo, Oto Tolnai i dr.) Za prevod knjige Ide svet Lasla Кrasnahorkaija dobio je nagradu „Miloš N. Đurić“ za najbolji prevod proze u 2019. godini. Živi i radi u Beogradu.
– Samo čitanje rečenica u originalu predstavlja izazov i napor, zahteva potpuno učestvovanje čitaoca, totalno uranjanje u tekst. Tako je to sa svakom dobrom prozom, ali kod Krasnahorkaijevih vijugavih, pulsirajućih, virovitih rečenica to je uistinu osnovni čitalački imperativ. U suprotnom, teško je upiti, percipirati čak i osnovnu nit radnje, a kamoli nešto drugo.
– Krasnahorkaijev svet blizak je i meni samom. I sam sam odrastao u panonskom blatu i prašini. I kao što je Krasnahorkaijev rodni grad Đula u stvarnosti prilično lepa, sređena banjska varošica, tako je i moj rodni grad Senta u stvarnosti lep, živopisan gradić na Tisi, s divnim kejom, možda najlepšem u celoj bivšoj nam državi. Pa ipak, imam i ja svoje demone, i neretko sam i ja Sentu doživljavao kao tešku provinciju iz koje moram nekako pobeći.
Ali, ne može čovek pobeći od svoje mladosti, od svojih određujućih iskustava, od onih detalja koji su ga formirali kao čoveka, pa možda čak i kao umetnika ili, u mom slučaju, zanatliju s umetničkim pretenzijama. Želja da se obračuna sa svetom u kojem je formiran jeste možda i onaj impuls koji ga, pored, kako bi rekao Danilo Kiš, nezadovoljstva sobom i svetom oko sebe, tera na stvaralaštvo.
Možda bismo, sasvim džojsovski, u Krasnahorkaijevom srcu pronašli ne Dablin, već Đulu, ne znam, nisam siguran. Ali pošto je ta provincija i ta nedođija kojima je Krasnahorkai izgradio monumentalan epski spomenik u suštini vremenski i prostorno samo otprilike odrediva, ako bismo mađarska imena likova zamenili našim, verujem da bi taj, zapadnim čitaocima možda egzotičan svet, bio i nama i te kako blizak, podrazumevajući, gotovo kao da je napisan kod nas, na srpskom jeziku…
A pogotovo kad u sliku uđu i spoljašnjem posmatraču demonski vešti, ali i urnebesno smešni lažni proroci koji vuku naivne ljude za nos. Da i ne govorimo o kafani, prčvarnici, koja predstavlja agoru u kojoj se svi okupljaju i mrtvi pijani plešu (sotonin) tango ili opet mrtvi pijani izvode tačku s kretanjem nebeskih tela. Kakve kosmičke, metafizičke pretenzije u vrlo prozaičnom ambijentu!
– Morao sam naći adekvatnu formulu za nezgrapan, loš mađarski jezik kojim Svaštar (Univerzalac) prevodi cvrkutanje jezivog Kneza ili Princa (tame), bića iz senke koje nijednom ne vidimo, samo ga čujemo kako cvrkuće o nekakvoj prekoj potrebi da se sve sruši kako bi se opet izgradilo (a šta je to ako nije aluzija čak i na biblijsku Apokalipsu).
– U knjizi priča Ide svet posebno me je inspirisala jedna priča koja je stilski totalno atipična, jer se cela sastoji od kratkih, stakato-rečenica koje deluju kao pucanj (a i reč je o ubici u ovoj priči, i o njegovom suđenju). Kada uđete u vrtlog krasnahorkaijevskih dugih rečenica, ovakva iznenadna promena ritma deluje zbunjujuće i na prevodioca, i potrebno je prebaciti se u neki sasvim drugi mod, a da to ipak i dalje zvuči kao Krasnahorkai…
– Voleo bih da čitaoci osete strahovito dobar, na momente i doslovno jezivo dobar humor kojim su Krasnahorkaijeva dela natopljena. Jer Krasnahorkai nije samo majstor mraka i ironične apokalipse, apokalipse koju sam u jednom svom tekstu namerno nazvao apokalipsavanjem kako bih malo ozabavio nepodnošljiv mrak koji u čitanjima Krasnahorkaija u poslednje vreme nezaustavljivo prerasta u naporno opšte mesto. A i kako bih pokušao da ukažem na ironiju i autoironiju koju, na moju veliku žalost, kao da mnogi ne primećuju. Ako sam u tome bar malčice uspeo, super, biću ponosan na sebe.
– Voleo bih da čitaoci osete strahovito dobar, na momente i doslovno jezivo dobar humor kojim su Krasnahorkaijeva dela natopljena. Jer Krasnahorkai nije samo majstor mraka i ironične apokalipse, apokalipse koju sam u jednom svom tekstu namerno nazvao apokalipsavanjem kako bih malo ozabavio nepodnošljiv mrak koji u čitanjima Krasnahorkaija u poslednje vreme nezaustavljivo prerasta u naporno opšte mesto. A i kako bih pokušao da ukažem na ironiju i autoironiju koju, na moju veliku žalost, kao da mnogi ne primećuju. Ako sam u tome bar malčice uspeo, super, biću ponosan na sebe.
Danas, 18. 10. 2025.
