Dejan Ilić

Dejan Ilić rođen je 1965. godine u Zemunu. Objavio je knjigu kratke proze “Kao da je bilo juče” (1995) i zbirke eseja “Osam i po ogleda iz razumevanja” (2008), “Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer” (2011) i “Škola za ‘petparačke’ priče. Predlozi za drugačiji kurikulum” (2016). Urednik je u časopisu “Reč” i u “Fabrici knjiga”.

Tekst

Istina na filmu

(odlomak iz istoimenog eseja)

 

Sada je to već opšte mesto – nije dovoljno da se učenici u školi samo opismene, oni moraju postati i medijski pismeni. Medijska pismenost bi se sastojala u tome da đaci budu u stanju da kritički procene informacije medija iz svoje okoline. Procena bi se pak sastojala u postavljanju niza pitanja i davanja odgovora na osnovu kojih bi se formirao krajnji sud. Pitanja su naizgled jednostavna: ko šalje poruku; zašto je poruka poslata; kome je poruka upućena; šta je sadržaj poruke; kako je poruka sastavljena; šta je iz poruke izostavljeno; kako razne grupe adresata tumače i razumeju poruku; kako poruka može da se proveri. Krajnji sud o poruci sadržao bi onda i moralni stav o tome kakav je njen učinak. Ovako opisana, medijska pismenost svodi se zapravo tek na poslednje ili najviše dve faze u sticanju medijske pismenosti. Tim fazama prethodi niz drugih faza. Prve tri, kroz koje deca prolaze do adolescencije, jesu: usvajanje osnovnih pojmova, u prvoj godini života, o tome da postoje i druga ljudska bića, odvojena od nas, na osnovu prepoznavanja izraza lica, izgleda, oblika, veličina, boja, zvukova, pokreta, prostornih odnosa, zatim sticanje govorne sposobnosti u drugoj i trećoj godini, kada se stiču i prva saznanja o vizuelnim i audio medijima, te sticanje narativnih veština i sposobnosti da se razlikuje fikcija od nefikcije. Za ovim ranim fazama, a pre poslednje dve faze, dolaze: razvijanje skepticizma, to jest sumnje u ono što se vidi i čuje; nagli porast radoznalosti u vezi sa nekim informacijama i temama; te potraga za neobičnim sadržajima i pričama.1

Upućeni čitaoci književnosti, od narativne faze nadalje, a pogotovo u vezi sa kritičkom procenom, primetiće kako se medijska pismenost u raznim svojim vidovima u velikoj meri poklapa sa – nazovimo to tako – književnom pismenošću. Narativna kompetencija (u smislu mnogo širem od pukog sklapanja priča, dakle u smislu tumačenja i razumevanja narativnog teksta), podrazumeva sposobnost da se odgovori na sva ona pitanja putem kojih se manifestuje i medijska pismenost u svom kritičkom vidu. Kompetentni čitalac jednog narativnog dela takođe treba da bude u stanju da odgovori – ko priča priču; ko je zamišljeni adresat price; kako je predstavljen svet u priči; šta je iz te slike izostavljeno; kako razni čitaoci, na osnovu svojih različitih pripadnosti i privrženosti, tumače i razumeju priču; na kakav moralni stav nas navodi, a na kakav moralni stav računa prikaz sveta u priči. Baš kao kod medijske pismenosti, ova pitanja u vezi sa narativnim tekstom, razlažu se na niz novih – koliko pripovedača ima u priči; kakav je odnos između eksplicitnog i implicitnog naratora; kakav je odnos između likova i naratora; kako su predstavljeni određeni segmenti sveta iz priče; da li se iz tog predstavljanja može izvesti zaključak o odnosu naratora prema predstavljenom svetu i junacima ( saoseća sa njima ili ih, recimo, ismeva) i tako dalje. Drugim rečima, učenici naučeni da kompetentno tumače i razumeju književna dela, ujedno će biti spemni da se suvereno kreću kroz medijski prostor, bilo kao kreatori, bilo kao tumči poruka u njemu.

Ali, i kada se ovlada medijskom pismenošću, ostaje da se odgovori na pitanje zašto je to važno. Na prvi pogled, odgovor je očigledan:  treba biti oprezan u svetu zatrpanom informacijama, vesti se ne smeju prihvatati zdravo za gotovo, jer bismo tako postali prijemčivi za razne oblike manipulacija i zloupotreba. Meni se, pak, čini, da je to manje važan razlog. Medijska pismenost treba da nas osposobi, rekao bih, da razlučimo istinu od neistine, kome treba da verujemo, te kako se to poverenje stiče i daje, zato što zajednica treba da počiva na zajedničkoj istini. Medijska pismenost je onda skup alatki za širenje ili deljenje istine. Naše pojedinačne istine, ako ih ne delimo sa drugima, nisu obavezujuće ni za koga, izuzev za nas same. Istina koju delimo između sebe mnogo je važnija od toga: na njoj se zasniva svest o tome da pripadamo zajednici i da nas to pripadanje u skladu sa istinom koju delimo, obavezuje na određeno ponašanje ili postupanje.

 

1 O raznim fazama i elementima medijske pismenosti, kao i o medijskoj pismenosti uopšte i kako bi ona mogla da se predaje u školi, vidi Džejms Poter, Medijska pismenost, preveo Đorđe Trajković (Beograd:Clio, 2011); o tipologiji medijske pismenosti o kojoj je reč u ovom pasusu, vidi str.50-54.

 

( iz knjige Škola za “Petparačke priče”-

predlozi za drugačiji kurikulum)

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail