Mileta Prodanović

Mileta Prodanović

 

 

Mileta Prodanović

Rođen u Beogradu 1959. godine. Studirao arhitekturu i slikarstvo. Završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1983. godine i na istom fakultetu magistrirao 1985. godine. Specijalizirao u Londonu, na Royal College of Arts 1989-90. Godine 2009. stekao zvanje doktora likovnih umetnosti na FLU u Beogradu. Od 1990. radi kao asistent, potom docent i vanredni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao (od 1980. godine) na više samostalnih i grupnih izložbi u nekadašnjoj Jugoslaviji i u više evropskih gradova (Rim, Tibingen, Tuluz, Karkason,Venecija, Beč, Grac, Prag, Regensburg, Kijev…). Predstavnik Jugoslavije na Venecijanskom bijenalu 1986. godine. Od 1983. objavljuje prozu, esejističke tekstove iz oblasti vizuelnih umetnosti i publicistiku. Tokom devedesetih objavljivao je eseje na temu “rat-kultura-politika” u više jugoslovenskih i evropskih dnevnih i periodičnih listova i časopisa. Bio je član redakcije časopisa “Beogradski krug” i “New Moment” (časopis za vizuelne medije). Član ULUS-a, SKD-a, srpskog PEN centra i AICA-e, međunarodne asocijacije likovnih kritičara. Učestvovao na više međunarodnih skupova iz oblasti studija kulture.

Dobitnik je nekoliko nacionalnih i regionalnih nagrada iz oblasti književnosti (najvažnije – Nagrada grada Beograda, Vitalova nagrada), likovne umetnosti (najvažnije – Nagrada SANU iz Fonda Ivana Tabakovića, Nagrada „Sava Šumanović“, Nagrada Oktobarskog salona), kao i nagrade „Lazar Trifunović“ za likovnu kritiku, kao i nagrade iz Fonda „Todor Manojlović“ za moderni umetnički senzibilitet. Učestvovao je u međunarodnom programu za pisce pri Univerzitetu Ajova Sitija, Ajova, Sjedinjene Američke Države, jesen 2001.

Zastupljen je u više antologija. Prevođen na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, poljski, bugarski i mađarski.

Objavio je knjige proze: VEČERA KOD SVETE APOLONIJE, Beograd 1984, NOVI KLINI, Beograd 1989, PUTOPISI PO SLIKAMA I ETIKETAMA, Novi Sad 1993, PAS PREBIJENE KIČME (fuga za jedan glas), Beograd 1993, NEBESKA OPERA, Beograd 1995, PLEŠI, ČUDOVIŠTE, NA MOJU NEŽNU MUZIKU, Beograd 1996, CRVENA MARAMA, SVA OD SVILE, Beograd 1999, OVO BI MOGAO BITI VAŠ SREĆAN DAN, Beograd i Zagreb 2000, VRT U VENECIJI, Beograd 2002, ELIŠA U ZEMLJI SVETIH ŠARANA, Beograd 2003, KOLEKCIJA, Beograd 2006, AGNEC, Beograd 2007, ULTRAMARIN, Beograd 2010, knjige putopisnih fragmenata OKO NA PUTU, Beograd 2000. i POVORKA ČUDESA, Beograd 2008, zbirku poezije MIJAZMA, Vršac 1994. i knjige eseja STARIJI I LEPŠI BEOGRAD, Beograd 2001, RUKA,BOJA,HRAM (u koautorstvu sa Svetlanom Pejić), Beograd 2010. i TRANZICIONA GALANTERIJA, Zrenjanin 2011

Živi u Beogradu.

________________________________________________________________

Mileta Prodanović
Martica, veštica ljuštinska
(odlomak proze u nastajanju)
(…)

Vasceli slovenski panteon oba pola, udružen, na tren se materijalizovao u vlasnici STR „Lungomare“. Osetila je da se u njoj sakuplja sveukupnost drevne slovenske moći, sva stoleća zapretena zaborav, bila je starija od Vinče, Troje i Atlantide, u njenom krvotoku ujedinila su se sva zaboravljena znanja, svi neprotumačeni alfabeti drevnih Slovena i Kolovena, nije više bila samo gospodarica jednog poluostrva, bila je moćna vladarka sveta…
Prelivanje sladostrašća u istoriju i istorije u produženi orgazam bilo je toliko intenzivno da nije ni primetila kada su Vladimirove ruke klonule na ljubičasti, krvlju zamrljani čaršaf.
Kada su konjanici odjezdili a munje usahle odjednom je shvatila da, oznojena, leži preko nečijeg jezivo hladnog tela. Ne bez izvesnog čuđenja pogledala je leš na širokoj postelji, izmakla se, ustala i potom uputila prema kupatilu. Mirno se istuširala i polako obukla. Izlazeći, osvrnula se još jednom, da proveri nije li nešto od njene odeće ili nakita slučajno ostalo u apartmanu.
Kod niza kontejnera na ulazu u selo iz šikare najednom izroni čopor pasa lutalica. Neke od njih je prepoznala jer su se povremeno vrzmali oko njene radnje, ali nikada ih nije videla u ovolikom broju. Više od deset, svakako. Turisti su odavno otišli, smetljišta su bila prazna i bilo je jasno da su izbezumljeni od gladi. Lajali su i trkom kružili. Najhrabriji počeše i da se zaleću prema njoj. Ni sama ne znajući zašto, sagla se, namrštila i kao da je nešto sevnulo i njenih očiju. Psi se kao po komandi ukopaše u mestu i, skičeći i kevćući, za tren nestadoše u makiji.
Narednog jutra stanovnike Radmilovića uzbudi konvoj raznovrsnih policijskih i ambulantnih vozila. Sa uključenim rotacionim svetlima i uz zaglušujuće zavijanje projuriše kroz centar Radmilovića i nastaviše prema Crvcima.
Ubrzo se pronese glas da je beživotno telo „Marticinog Rusa“ pronađeno u oglednom apartmanu kompleksa „Čukvas rizorts“. Jedan od radnika koji su izvodili završne radove u susednoj lameli primetio je odškrinuta vrata i, gonjen radoznalošću, provirio kroz prozor terase.
Inspektori bi svratili u STR „Lungomare“ sve i da im više meštana nije reklo da je vlasnica jedina od domaćih ljudi bila bliska sa postradalim Rusom. Da se tu nalazi čvorište svih informacija znali su i povremeni posetioci Ljuštine, a kamoli policija. U dućanu je već bila okupljena povelika grupa Marticinih suseda i sezonskih slugu. Neko je dodavao hladnu vodu, neko pominjao pilule za smirenje.
Martica primi dvojicu inspektora u civilu u prestonoj dvorani i pribrano im ispriča da ju je sa Rusom vezivalo iskreno prijateljstvo, istina, novijeg datuma. Bio je veoma drag, šarmantan. Prepričala je sadržaj nekih od njihovih razgovora, pomenula da je često koristio mobilni telefon, ali njeno znanje ruskog nije toliko da bi mogla da razume sadržaj tih dugih, nesumnjivo poslovnih razgovora. On joj je, između ostalog, pomagao u učenju ruskog, jezika koji je svakim danom sve potrebniji ovde, na Ljuštini. Odlazili su u šetnje, ona mu je pokazivala zaliv, razgovarali su o budućim investicijama. Svakako, ona nije bila ravnodušna prema njemu, a imala je i utisak da i sa njegove strane postoje, štaviše da neprekidno rastu slična osećanja. I taman kada je sve to moglo da preraste u nešto mnogo više od običnog poznanstva i prijateljstva…
– Ah – reče neko od prisutnih meštana – dešavale su se takve strašne stvari ovde i ranije. Ne jednom…
Inspektor ga ošinu pogledom i jedva čujno promrmlja:
– Znam ja to isto k’o i vi, ali na šta bi ličilo da izgovorim tako što.
Martica je neodređeno zurila u monitor sa razlomljenom slikom enterijera njene radnje i povremeno, uz duboki uzdah ponovila reči „Ajme meni“. Da je znala šta se sprema ne bi otišla na prezentaciju usisivača marke „Kirbi“ u taborskom Domu kulture ili se barem ne bi toliko zadržala na večeri posle…
Lekarima iz taborskog medicinskog centra ubrzo se pridruži stručnjak za sudsku medicinu iz prestonice. Sve njih je zbunjivala činjenica da u telu preminulog uopšte nema krvi. Tragovi su, doduše, postojali svuda unaokolo, na posteljini i zidovima, ali to su bili samo nizovi kapljica, poneka veća mrlja, ni iz daleka onoliko koliko sadrži telo odraslog muškarca.
Neko predloži da se pozovu forenzičari iz susednih zemalja čije su laboratorije opremljenije, ali policajac koji je po svoj prilici bio odgovoran za ovaj uviđaj samo odmahnu rukom.
Konzul Ruske federacije u Prevalitani, Andrej Andrejevič Zonski, čija je jedina kvalifikacija za to ne suviše zahtevno mesto bilo srodstvo sa nekim bitnim u moskovskom ministarstvu inostranih dela, iznad svega je voleo dobru trpezu i dobro crno vino. Pošto su mu u prisustvu pomoćnika ministra policije, gospodina Rujevca, pokazali fotografije sa mesta zločina i upoznali ga sa bezizlazima kriminalističke istrage, službenici policijske uprave grada Tabora predložiše da se razgovori o ovom delikatnom slučaju nastave u konobi „Stara nava“.
Negde iza ponoći, kada na ovalima i tanjirima ostadoše samo ljušture mekušaca i skeleti riba čuvanih za specijalne gastronomske svetkovine, a broj ispražnjenih buteljki premaši dvadeset, okupljeni zaključiše da bi za sve možda najbolje bilo da ovaj slučaj trajno pređe u kategoriju „nerešenih“. Tim pre što se za sudbinu ovog Rusa, osim njegovog poslodavca, sitnog tribalskog preduzetnika i samozvanog advokata nastanjenog u Moskvi, nije zainteresovao baš niko.
I tako telo Vladimira Marklenoviča Jermolenka, u nedostatku bilo kakvih bližih srodnika samo u prisustvu konzula i uz kratak govor Gligora Mašanovića upućen davnim precima i zaboravljenim bogovima, bi predato zemlji na taborskom ruskom kladbišču zasnovanom nedavno, kada je osam moskovljana stradalo u tek otvorenom hotelu na steni iznad mora, u oružanom obračunu dve frakcije veletrgovaca ljudima, organima, oružjem i narkoticima.
A njegova utvara ostade zauvek u šarolikoj ljuštinskoj komunitadi zduhača, tenaca i vjedogonja, dodajući toj zajednici uvek poželjnu kosmopolitsku dimenziju.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail