Selvedin Avdić

Selvedin Avdić je rođen u Zenici 1969. godne. Književnik je i novinar. Do sada je objavio zbirku priča Podstanari i drugi fantomi, knjigu reportaža Zemlja, roman Sedam strahova te knjigu Moja fabrika. Roman Sedam strahova preveden je na nekolko jezika, a u Narodnom pozorištu Zenica nedavno je premijerno izvedena predstava Moja fabrika. Urednik je interent magazna www.zurnal.info gde objavljuje kolumne (SEFKE RECORDS).

TEKST

Aleksin dnevnik

30.juli 1993.
U jednoj beležnici pronašao sam svoj stari spisak strahova. Napravio sam ga pre nekoliko godina, iz zabave, nakon što sam u dnevnim novinama pročitao savet nekog psihologa koji tvrdi da je u borbi protiv različitih fobija najvažnije priznati njihovo postojanje. Moj spisak imao je sedam strahova:
– Strah od smrti
– Strah od bolesti
– Strah od siromaštva
– Strah od gmizavaca
– Strah od velike vode
– Strah od visine
– Strah da ne budem živ zakopan
Dok sm čitao spisak, shvatio sam da sam se rešio svih strahova, sem jednog , poslednjeg na spisku – straha da ne budem živ sahranjen. Antropolozi tvrde da je ovaj strah rođen tek u osamnaestom veku i da je prvi prihvaćeni strah od smrti. Sredinom osamnaestog veka lekari su ubadali igle pod nokte mrtvacima, zabijali olovke u nosnice, gurali pod nos konjsku balegu, mokraću ili lekove koji izazivaju kijanje. Sve su radili ne bi li izbegli odgovornost za strašno buđenje u mraku grobnice. Šopen, Šopenhauer, Renoar, Andersen, Dostojevski, Nobel, tražili
su da im se prije sahrane prerežu arterije da bi bili sigurni da ih neće žive sahraniti.
Danas sam spisku strahova dodao još jedan strah – strah od samoće.
Plašim se. Onaj psiholog nije bio u pravu. Strahovi su kao vampiri, dolaze kad ih previše pominješ
Ostatak dana mislio sam na Anđelu i Mirnu. I sad mislim na njih.
* * *
– Muzička škola je naš poklon gradu. Nakon svih belaja koji su se tamo desili, grad više nije nevin niti će biti dok bude svijeta. Kad god se negdje okupi više ljudi i kad počnu pričati o tome kako je grad lijep, pitom, a ljudi u njemu dobri, neko će se sjetiti Muzičke škole.
– To je glupo i patetično – rekao sam – ne mogu verovati da ste sve to uradili zbog toga.
Zgledali su se.
– Dobro, možda nije samo to. Bilo je i para, zlata, lijepih žena i brzih konja.
Smijali su se. Odvratno, naravno. Odjednom, Aldin je skočio sa stolice i unijo mi se u lice. Kolonjska voda, mrva znoja, lak za kosu i bijes. Vikao je:
– Šta misliš, misliš da si ti nedužan? Znao si za Muzičku školu, morao si čuti za sve što se dešava! Kriv si i ako nisi čuo, kriv si zato što nisi brinuo za druge ljude, mislio
si samo na svoju glavu. Kriv si..
Bijes mu je rastao. Raširio je ruke kao da hoće razmaknuti zidove.
– Svi su krivi, niko nije nedužan. Svi traže najlakši način da dođu do lijepih predmeta. Baš ih briga što ljudi koji im ispunjavaju želje rade kao robovi, što umiru od čudnih bolesti, što ih izjedaju hemikalije, guši zagađen zrak… Svijesno plaćaju da drugi za njih ubijaju, muče, ponižavaju ljude… Niko nije nedužan, niko… Majku vam svima jebem! I ko čuje i ko ne čuje!
I onda se smirio. Odjednom.
– Znaš šta, možda ne bi bilo loše da pitaš Ahmeda gdje je Aleksa. On nas je i pozvao da mu pomognemo.
Vidio je da sam iznenađen. To ga je obradovalo.
– Vidi, vidi, nisi znao… Kažem ti ja, niko nije nedužan, niko.. a sad se lijepo saberi, Ekrem čeka, naš stari suborac iz Muzičke škole.
Uživao je u uzrazu moga lica.
– Ni to nisi znao? Kakav si ti novinar? Ti si kurac od novinara. Hajde da ne čeka, ima i on dušu, iako je taksista.
Ekrem je ćutao u autu, ja sam držao glavu u rukama, pokušavao da razmislim.
– Rekao sam da ti ovo ne treba – ipak je progovorio.
-A je li tebi trebala Muzička škola?
(iz romana Sedam strahova)

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail