Mira Otašević

Mira Otašević je dramaturg iz Beograda. Bavi se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Objavila je knjigu multižanrovskih eseja Spojni sudovi (1980) i romane Magamal (Geopoetika, 1994), Ničeova sestra (Geopoetika, 1999), Beket i jastog (Geopoetika, 2005), Zmajevi od papira (Geopoetika, 2008) i Zoja (Geopoetika, 2012), Gorgone (Geopoetka, 2017).

Tekst

Pred zgradom Minhenskog univerziteta, studenti. Uprkos mokrom snegu stoje mirno u grupama. Čekaju. Po strani, drhtim od hladnoće i uzbuđenja sećajući se Vilsovih ponesenih reči o Kurtu Huberu i „Beloj ruži“, o stotinama studenata Huberovih sledbenika „Zapamti, oni će stati na put ovom ludilu!“ Dobri stari Vils!  /…/

Na ulazu se pojavljuje Kurt Huber, gomila se ustalasa, pozdravlja… Huber nešto govori, aplaudiraju mu. Onda se naglo i disciplinovano razmiču praveći prolaz devojci koja nosi naramak štampanog materijala. Okrenuta leđima sićušne glave pokrivene velikom kapom, energično deli prispele papire i zajedno sa Huberom pozdravlja studente koji se lagano razilaze. Dok ulaze u zdanje univerziteta, jasno vidim Gitu zastalu da obriše svoje zarošene naočare.

Na Huberovo predavanje uvlačim se poput lopova. Amfiteatar je krcat.

Huber ulazi hitro, preskače preko studenata da bi stigao do katedre, skida kaput, pali lampu i tihim ali sigurnim glasom otpočinje: „Istorija je diskurs vlasti, diskurs naloga kojima vlast ostvaruje potčinjavanje, ali i sjaja kojim vlast opsenjuje, plaši i umiruje…“

U Sali je toplo i zagušljivo od isparenja vlažne odeće, tišina pobožna! Hvatam sebe kako gubim nit predavanja dok mi se kapci, otežali od silnog umora, neumoljivo sklapaju. Budi me nečiji lakat u leđima, osvrćem se, vidim Gitu koja mi se osmehuje kao da smo se juče rastali: „Ovo ovde je slušaonica!“ kaže prekorno. Pribiram se i zurim ukočeno u Hubera čije reči klize sigurno ka blistavoj završnici: „Upitamo li se zašto je nemački narod ravnodušan pred licem najstrašnijih zločina, suočićemo se s činjenicom obnove proročanskog diskursa u kojem se davno pojavila tema borbe rasa. Nacizam koristi čitavu jednu narodnu i nazovisrednjovekovnu mitologiju da bi državni rasizam funkcionisao u ideološko-mitskom pejzažu!“

Dok traje ushićeno odobravanje, dok mislim na Hanu i njene gotovo istovetne rečenice, dok osećam plimu žudnje, Gita me odlučno grabi i izvodi iz sale.

Hodamo žurno, gotovo trčimo. Ona ne prestaje da govori – tu je po Vilsovom nalogu i uputstvima… u kontaktu s berlinskim zaverenicima… „Bela ruža“ širi otpor po svim univerzitetima. Hansu i Sofiji potreban je svaki čovek, misija mora biti ispunjena, sve potencijalne mogućnosti ispitane… stalno joj se vrzma po glavi onaj firerov učitelj glume…misija mora biti ispunjena… Onda zastane: „Gde si, do đavola, sve dosad?!“ Posmatram je zaprepašćeno.

Ona skida kapu, namešta pramen kose koju je obojila u crveno, liči na Jevrejku…

Ko je Gita?!

 

Dvadesetpetogodišnjeg studenta medicine Hansa Šola i njegovu nešto mlađu sestru Sofiju, studentkinju biologije, tvrdo jezgro „Bele ruže“, zatičemo u kotlarnici. Tu je improvizovano sedište ćelije, privremeno, budući da im je Gestapo stalno za petama.

Hans radi za ručnim štampačem, Sofija odlaže letke. Liče. Samo su njene oči lepše, svetlije ruke tanušne, koža gotovo prozirna. Posle kratkog pozdrava nastavljaju sa radom. Sve mora biti spremno za sutrašnje demonstracije studenata, prve u istoriji Trećeg rajha. Na moj oprezan predlog svakom od letaka dodajemo čuvenu Majerovu šaku koja je nekad pozivala na Bauhaus: Junge Menschen kommt ans – Demonstration!

Gita je ushićena.

Rastajemo se u zoru. Premoreni i zadovoljni.

Hans i Sofija uhapšeni su u podne.

Optuženi pred narodnim sudom za izdaju domovine, pogubljeni su četiri dana kasnije.

Kurt Huber, u julu.

 

(iz romana  Zmajevi od papira)

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail