Draško Miletić

 

Noćno mediteransko nebo sam ugledao 6. februara 1963. godine u Kotoru. Leti, leti avion! Tako su mi govorili sredinom šezdesetih. Znali su da nebu neću odoleti. Da ću kad-tad zinuti. Iako su kasniji zalogaji naginjali ka užasu, meni se i dan-danas desi da dignem pogled u čisto nebo. I da usta otvorim. Tako knjige pišem. Diplomirao sam na BU uprkos činjenici što sam na polugodištu prvog osnovne imao upisanu jedinicu u bukvar. Nekoliko godina sam u Centru za stvaralaštvo mladih vodio književnu radionicu. Radost odlaska među nadarene bila je basnoslovna još pri prvom susretu. Romani: Autoportret, pH (finalista NIN-ove nagrade za 2007.) i Matična knjiga (u štampi). Poezija: Osmi padež. Verujem u nepogrešivost same literature, u njenu moć da, uprkos svima i svemu, valjano prigrli a loše prokaže. Bio sam turistički vodič, apatrid i novinar. Živeo sam samački u Pragu. Nešto malo me ima po balkanskim književnim časopisima, ali sam slabo prevođen na glomazne jezike. Cehovski sam povezan, iako se otimam tumačenjima. Imam duge, česte i guste snove, „al nek je straža jaka dok je sanka svakojaka“.

 

————————–

Штиво из необјављеног романа Матична књига

 

 

Након тих речи Нестор угаси цигарету, погледа у дикенсовски прашњаву завесу и посегну за пластичном полулитарском боцом, што је била надомак његове десне руке. Већ неколико месеци уназад господин Куга је осећао да га снага у левој руци напушта и да је десна осетно јача. Без бола, само немоћ. А све је почело касних осамдесетих када је као први знак болести Нестора неосетно обузело мноштво двоструких слика. Ако је та удвојена стварност Нестору тада и пријалa, а изгледа да јесте, с временом је она ипак нарасла преко сваке мере да је током деведесетих њему једини спас био склопити око и том проклето сувишном не дозволити да пређе меснати врх носа. Како је болест одмицала, Нестору су и ноге почеле отказивати, бацајући га на улици углавном на супротну страну од оне жељене. Градом се кретао све теже чак и са штапом у руци, а изузетан напор био је подићи ногу пред ивичњаком.

У стану, пак, тај човек се морао повиновати одређеним обрасцима приликом ношења кафе: кренеш уза зид, полако, сасвим полако, не журиш, неколико корака па се одмориш, још само мало и у соби си, али кафе је све више било на поду а све мање у шољи.

Међутим, права зебња на Несторовом лицу појавила се ове зиме с првим знацима заборава. Из сећања Нестора Куге незадрживо је чилела ближа и даља прошлост, геометрија живота нестајала је пред његовим очима, као да живота никада није ни било. И што је најгоре, само сећање пустошено је насумично. Нису страдале читаве слике и цели доживљаји, не то!, већ њихове парчади. Једнако полазне тачке, као и оне завршне. Другим речима: Нестора је населила гадно чудовишна и проклета непотпуност.

 

 

 

Колико је нама познато, роман је имао и кратку посвету: Нема историје, има лова! Упућене Арсену, те речи је исписао Виданов отац, Жарко Маглић, некадашњи шпански борац, чувен по нападима на мадридске биоскопе. Прво би Жарко бритвом расекао кожно седиште, у њега увукао паклену машину са откоченим окидачем, седиште потом зашио да се ништа не примети, а ти после седи, чик ако смеш, радио то мирне руке током матине пројекције када је дворана мање-више била празна, радио то тако вешто, да је многе Франкове фашисте тај човек 1938. године оставио и без дупета и без главе.

Наравно, диверзантски дани на барикадама слободног света били су у тесној вези са Жарковим првим сећањем, са сликом урезаном четврт века раније, 12. августа 1914. године. Виновник те слике био је дебели аустроугарски топ. Читавог тог дана су се димили положаји тешке артиљерије на брдовитој Бежанијској коси, а непуних пола минута је требало да испаљена граната надлети мочварну леву обалу Саве и да, без имало милости, тресне у Београд. Гелер је прво подерао прозор дорћолске куће, а онда се зарио у пету двогодишњег Жарка и тако постао његова судбина.

Другим речима: прво сећање Жарка Маглића своје наличје пронашло је под туђим небом и туђим језиком. Давнашњој улози жртве тај хром и буљав човек дописао је и улогу џелата. Шпански грађански рат само му је послужио као повод. Круг покренут у Београду био је окончан у Мадриду.

 

 

 

– Један мој млађи колега са катедре – рече Арсен и погледа старијег брата испод ока – сматра да су кључ приче биле комуналне ерекције: читава мрежа нових полиса у којима су се скрасили војни ветерани и учењаци, велетрговци и ситни накупци, околно становништво и придошлице из домовине. Та тврдња, кад се боље размисли, уопште није без основа. Они који су годинама рушили туђе, који су дрво и камен бесомучно цепали, као ветерани, дигли су на десетине нових Александрија. Крв са властитих руку ти су људи спрали на ваљан начин. Даље: они који су подучавали само под једним небом уронили су у сасвим нова знања. Питагорин култ се укрстио са Озирисовим. Они који су целог живота трговали истом робом нашли су се пред новим обиљем. Они који су живели само међу својима срели су се са другима. Успостављена је узајамност. Стваран је осећај целине. Заживео је појам града у пуном смислу.

– Мени се, опет, чини – рече Арсен, намршти обрве и насу себи чашу вина – да би највећу пажњу требало дати големој вештини Александровог кувара. Тај човек није имао лак задатак. Годинама се он старао да нови зачини владару не донесу пробавне сметње. Знамо да степен љутог расте залажењем на исток. Да се папреност Хелеспонта и Персије није могла мерити са љутилом Пенџаба и Индије. Добро знамо и то да је желудачна хистерија често вукла у одмазду и срљање. Да су лоши кувари, богами, скривили на милионе мртвих.

 

 

 

Беше у тој собици, том патрљку од стана, као каква келија да је, беше и колона жутих мрава што се по поду кретала само њој знаним трагом. Спокој тих сићушних животиња (чуј: животиња!) пред сваком широм пукотином у паркету данима је привлачио Несторову пажњу. Сатима је он био у стању да посматра мравље покрете и разврстава их по сродности. Уочио је следеће: глава је усправна и ничице пада тек у случају губитка оријентације, али и тада накратко, док се не наиђе на танани траг киселине што ју је као путоказ иза себе оставио први у колони. Уздизање и трљање тртице о под знак је победоносног или неког другог задовољства, а застајкивање – позив на игру. Све узев, говорио је Нестор, из тих створења исијавала је она стасала једноставност какву код већине људи узалуд тражимо. Стигнеш до понора, стиснеш зубе и савладаш га.

 

 

 

– Хо…ћу нешто да ти ка…жем – прозбори Нестор, упали цигарету, потегну дим и испусти га кроз нос.

– Реци!

– З…наш, Анита је пре неки дан ушла у собу с књигом у ру…ци.

– Којом књигом?

– За…боравио сам наслов. Сећам се жуте боје на ко…рицама.

– И шта ти је читала – упита Арсен свог старијег брата.

– Пр…во сам помислио да је у питању окултно штиво, али се испоставило да је реч о антрополошкој студији. Читала ми је одломак у ком су се помињала примитивна племена и њихове обредне ра…дње.

– Чија племена?

– Аф…рика, Азија и Аустралија. Страна се односила на об…лике крви.

– На облике крви?

– На мен…струалне табуе – одговори Нестор Куга – У западној Африци се, током циклуса, жена изопшти из заједнице и живи у засебној колиби. Сматра се да њен додир доноси несрећу читавом селу. Лош улов и ненаклоност богова. У северном делу Индије, пак, тамошњи домороци, пре одласка у лов, врхове стрела потопе у крв. Уђу у колибу, жена рашири ноге и свако принесе своју оштрицу. Веле: крв ће при…звати крв.

– А Аустралија?

– Аб…ориџини верују у високу лековитост те крви и њом премазују оболеле органе. Њену магијску моћ користе чак и код неплодне зе…мље – изусти Нестор и повуче два дима.

– Занимљив пресек по континентима: од полне сегрегације, преко приступа жене у сакрални свет мушког, до пуног полног уважавања. Жена-демон, жена-ловац и жена-видар. Три ступња еманципације мушкарца.

– Слу…шај – настави Нестор обливен димом – у Аустралији девојка крене јаловим пољем, чучне и пусти крв. Можеш ли то да замислиш? Женски принцип. Органско разумевање. Између неплодне земље и ма…терице – нагласи Нестор и потегну нови дим.

– Није, ваљда, тако је писало у књизи – упита Арсен с неверицом.

– Ни…је, то је мој ути…сак – одговори Нестор и отресе пепео.

– Претерујеш!

– У че…му то – упита Нестор Куга и угледа врану на симсу, врану која прозору никад ближе није била.

– Не могу се укрштати диспаратни светови: жена и земља.

– Ко ка…же да не мо…гу?

– Између жене и земље је провалија.

– Мо…лим?

– Сети се Деметре. То, Несторе, једно с другим не иде. То су криве везе.

 

 

 

Моје није да вам солим памет, а ко је овде зарад чињеница и од мене очекује да будем слуга догађаја, биће разочаран. То вас чека у свезнањима. Тамо је историја једнака тегли у коју се спусте различите касте, вере и национи, тегла се затим затвори и добро промућка, а где је комешања, ту је и погибељи. Ваше није да теглу мућкате, да одстрањујете, већ да је отворите према садашњости и тако заштитите од сваке коначности, трагизма посебно. Да гладну историју оставите да од глади цркне. Јер, историја је недеља, не заборавите: ујутру трома и невољна, но вазда дотерана за недељни ручак, свечана пред ждрање милиона, незадовољна самим залогајем и опака у намери да наредне недеље још гладнија за сто седне.

 

 

 

Посебна пикантерија Тошиног бунара био је онижи двадесетометарски зид, који се деценијама простирао средином коловоза и завршавао баш тамо где се скретало на аутопут. Прича за себе је и сâм његов настанак. По једнима је девијација земљишта тако налагала, дићи зид на том месту, премда неки наводи, додуше непроверени, говоре да се радило о рђаво протумаченом архитектонском симболу. Како је зид никао у време зрелог Самоуправљања, у доба диктатуре социјализма, када радничкој класи ништа није приговарано, на његово уклањање чекано је скоро тридесет година. Чекан је, заправо, нови миленијум.

Улицу је отварала трокрака ипсилон раскрсница на којој је владао устаљен и ретко нарушаван ред, премда је изгледало као да се не зна ко ту пије а ко плаћа.

Није на одмет поменути и то да се повише Тошиног бунара налазила земунска Калварија, старо варошко брдо чије су куће бацале дубоко под земљу. Такав положај, међутим, код људи је будио тексобу. Горка искуства са свих страна света недвојбено су указивала на каприциозност природних сила. Могућност ерозије, сасвим оправдано, тиштила је околни живаљ. Штета коју би одрон начинио била би превисока. Улицу би затрпале калваријске куће. Горе би постало доле, споља – унутра и ко зна шта све још не.

 

 

 

Не зна се баш поуздано како је Барлетов спис стигао у Урошеву апотеку, али се сумња да га је ту оставио извесни Дитрих Лот, богати Немац који је Земун журно напустио у зору 20. октобра 1944. године. Било је узалудно више ишта чекати, надати се наглом окрету ратне среће, веровати у то да ће се Свевишњи ипак умилостивити и да ће свесрдно помоћи. У даљини су се већ чуле топовске канонаде раздражених црвеноармејаца, видели увојци дима над Врачаром. Стога је господин Лот свежањ крупнијих новчаница ставио на само дно кофера, док је себи око паса везао две платнене врећице с мањим апоенима. Рачунао је Дитрих да псине рата, ако на њих уопште буде натрапао, у кофер неће ни гледати, већ ће драгоцености тражити тамо где се оне у таквој прилици и траже – под кошуљом или у гаћама и чарапама.

Опрезни Немац се био и додатно осигурао спустивши у кофер, покрај резервног веша, и дугуљасте апотекарске стојнице пуне арсена и сумпора. Тако се из црног кофера ширио воњ трулих бадема и покварених јаја, невесео воњ чији је задатак био да сваког могућег пљачкаша одврати од његових нечасних намера.

Међутим, случај је хтео да богати Немац уредно заглађене плаве косе, продорног погледа и упалих образа, са лептир-машном, манжетнама и зумбаним ципелама, никакве зле коби на путу не имаде.

Сетимо се да је у кожни кофер била спакована и овећа књига издатих лекова, књига из које се веома лако могло установити ко у доњем Земуну од чега болује и има ли му спаса.

Кажу да се господин Лот, тог прохладног октобарског јутра, укрцао у први вагон воза што га је преко Винковаца, Загреба и Граца одвео у некада царствујушћу Вијену, где му се, под велом ноћи, изгубио сваки боговетни траг. Као да је у земљу био пропао.

Они бољи познаваоци прилика веле да је презиме тог Немца недвосмислено упућивало на водене дубине. Отуда и претпоставка да је Дитрих свој живот наставио у близини какве обале. Има таквих људи, судбински уроњених у реку или море, у језеро или океан. У шум воде, у њене праве и криве. Људи чији би живот био незамислив без мириса воде.

Треба знати и то да се током низа послератних година, углавном ноћу, пред апотеком врзмао човек плаве косе и упалих образа и то беше довољно да у једном тренутку земунским Горњим градом почну колати врло озбиљне гласине о Лотовом повратку. Међутим, радило се о извесном Димитрију Мити Моровском, помоћном раднику у винарији надомак Мухара, човеку који би се на путу кући накратко зауставио пред гардошком апотеком, у сећање призвао лик Дитриха Лота и на тај начин њему самом одао захвалност за спасену главу и живот без туберкулозе.

Разуме се, поред различитог имена, њих је делило и још понешто. Наиме, уколико током рата апотекару нимало не сметаху руковање, овлашни додири пролазника на улици, или каква наширока прича у оближњој берберници, то након рата није био случај са Димитријем Моровским. Тај се човек толико беше клонио људи, да се на улици једнако грозио руковања као и било каквог нехотичног додира.

Дуго је Димитрије лутао Земуном, данима и недељама изазивао подозриве погледе кроз капије и прозоре, све док у Церској улици није пронашао глувонемог берберина, оног са којим неће морати прозборити ни реч, већ само задовољно сести на црвену кожну столицу и упрти прстом у ценовник шкртог садржаја. Ценовник што је након ослобођења (већ с пролећа четрдесет пете) био унесен у радњу и из њега избрисане предратне услуге штуцовања браде и фарбања косе, па чак и десетоминутна масажа главе, услуге луксузне и апсолутно непотребне у новом времену.

Једино што се у старој земунској берберници сачувало из предратног доба била је узана папирната трака која је стављана муштерији око врата и на коју су се скупљале оне кратке и са одсечене стране оштре длачице. Али, ни тај реликт није био дугога века. Већ крајем хиљаду деветсто четрдесет пете мушкарци су бербернице напуштали са неугодним сврабом око врата. И што год да су чинили, витлали главом или дланове завлачили под оковратник, помоћи није било.

Но, истини за вољу, тих првих поратних година на улицама се мало ко осећао пријатно. Свраб је био тек један од повода, прилично безазлен. Ослободиоци су се плочницима и трговима кретали видно несигурни у сâм појам града, а староседеоцима до изласка из кућа и станова, осим у нужди, није ни било.

 

 

 

Подробнији увид у детињство тог човека води нас до раног пролећа хиљаду деветсто шездесет четврте када је Урош Иветић, уместо у олисталој крошњи, три дана провео у кућној библиотеци. Тражио је било какав ближи податак о Вишњичкој падини, месту до ког је његов дечачки поглед најдаље сезао. Силно га је бунио избор воћа. Али, на његову жалост, није пронашао богзна шта. Само то да је речена падина, по наредби последњег српског кнеза, у позном деветнаестом веку годинама остављана необрана па су гњили коштуничави плодови до те мере ту накиселу земљу затровали, да је њоме било опасно и проћи а некмоли се ту улогорити. Та наредба, у први мах, деловала је огромно лукаво у случају да се Османлије попишмане и хтедну назад у срце Европе, што се од царства на заласку и те како могло очекивати. Међутим, Турци на ову страну више никад нису пробали. Нова најезда Отоманске империје није се догодила. Срећом по нас, јер нема те падине која би представљала иоле озбиљнију препреку за помамљеног цариградског султана.

 

 

 

– У Пакленој поморанџи – рече голокоси студент и спусти оловку – главни јунак грациозно улицама вози ролшуе и дрвеном бејзбол палицом пролазницима разбија лобање и ломи кости.

– Рекли сте грациозно – изусти професор Куга – али сте заборавили још нешто врло битно.

– Шта то, професоре?

– Да је главни јунак одевен у бело и да русвај прави усред бела дана.

– То је, професоре, костимографска одлука. Чему додатно значење?

– Држим – настави Арсен – да у овом случају није упутно ниподаштавати лекцију о заводљивости и непатворености зла, лекцију које људима никад доста није. Друго: оквир зла уопште није насумично изабран, већ је крајње експлицитан. Ноћ је изгубила привилеговани статус и више се за њу не може рећи да је једина слушкиња насиља. Да не говорим о томе колико је код Барџиса, осим пуке представе, занимљива и димензија насиља на Западу.

– У ком смислу, професоре?

– Обратите пажњу – рече Арсен Куга – на саме ролшуе. Њима се сугерише мобилност насиља. Преведено на језик историје: тло дубински не памти насиље, и не понавља га. Не ствара се дистопија. Друго: упадљива је једнина главног јунака. Тамошње кризне ситуације, по правилу, остају на разини усамљених случајева или евентуално мањих група. На тај начин насиље бива изоловано. Дефинисано рационалним. Већ читаво столеће како на западној хемисфери нема неконтролисаног излива насиља. Систем је стабилан и перфектно уходан. У стању је да поднесе и велике несреће, које су легитимна историјска категорија и не дају се избећи. Овдe мислим на економске, санитарне и синоптичке мизерије, на рецесију, смртоносне епидемије и природне катаклизме.

– На Истоку, пак, глагол крви је честа и масовна појава. Он је тамо у служби великих бројева. Митоманија и епска догма, у зависности од поднебља, односе на хиљаде жртава. Негде и милионе. Сатиру семе. Узмимо само најупадљивије примере: балканске јаме и стратишта, совјетске гулаге, далекоисточна поља смрти и кинеску Културну револуцију.

– Друго – настави професор Куга – жртвама срљања се именују, погледајте и сами, централне градске улице. Дубоко је све то зашло у ткиво историје, града и човека – заврши средовечни београдски професор, изви главу напред и одмери позамашно парче амфитеатра.

 

 

 

– Питате ме за обрнути исход. Да је рат завршио Хитлеровом победом, државни терор Трећег Рајха не би се зауставио на Јеврејима већ би знатно подробније захватио и друге кварљиве расе, кварљиве у естетичком, биолошком или историјском смислу. Тиме би Немачка бесповратно пореметила. Победа би се претворила у пораз. Оног трена када механика овлада злочином и он постане метод долази до мутације менталитета. Покољем, упамтите, страда структура. Тада је човеку све дозвољено и он не преза ни од чега – рече Арсен Куга, на табли дописа знак једнакости и лупну два пута кредом о катедру. Тај пригушени тресак био је тачка на све дотад казано.

 

 

 

Стицајем околности знамо да је жути Житан међу прстима држао и Данило Киш и на питање колико цигарета дневно попуши знатижељнима у доњој сали Прешернове клети, ма каквој доњој сали – тамо где се нипошто не силази без добре приче, увек промукло и отегнуто одговарао „Недовољно“. Сваком ко би се на те речи громко насмејао Киш је нудио цигарету и ћутке посматрао његово лице док би му први дим стварао осећај ужареног угљевља у плућима. Уколико се радило о непушачу, Данило би га погледао без трептаја, а тај поглед није било лако поднети.

Пошто је цигарета важила за изузетно ретку, сви они који су путовали ван француске престонице са собом би обавезно носили кофер пун жутог Житана. Кофер од ког се ни за живу главу ти људи не би одвајали.

 

 

 

– Чу…вај се лењих реченица – настави Нестор – Историчари и писци томе су склони. Ненаписана историја увелико траје. Сарајеву је три године немилице пуштана крв. Смрт је тамо била фетишна вредност. Зими су ложене кућне библиотеке, где их је било. Ребекин рођак, стари сарајевски Јеврејин, за мирис горућих књига је тврдио да је раван оном из нацистичких крематоријума. Чак му се на лице био вратио стид. Што је човечанство себи такво зло допустило. Тамо где је књига мањкало, пустошени су паркови. И паркет добро гори. Читави квартови су завршили без пода. Са пола литре воде се човек туширао. И што је најгоре, крв је постала потреба. Људи и дан-данас лутају градом у потрази за што крвавијим парчетом меса. О свему томе се овде и даље ћути. О пуцњу у сâм појам града, у обзире. У спасоносно и дивље мноштво. А десетковани редови већ су попуњени. Чак и у случају брутално нарушене равнотеже живот је пронашао пут. У Вуковару су годинама након рата две трећине новорођених били мушког рода. И поцепане улице кад-тад се залече. Сети се Лондона, Варшаве и Дрездена. Свака је цигла била враћена на своје ме…сто.

– Знаш – изусти Арсен Куга и спусти поглед – у башти теразијске Касине пиво је у пролеће хиљаду деветсто четрдесет прве пијено у сенци обешених о канделабре. Нафракане београдске даме туда мазно пролазиле. Страдија је овде природно стање, Несторе. Врста својине. Мрцварење Вуковара и Сарајева је обичај тла. Ништа више од тога. Као и масовна гробница Арнаута на ободу Београда. Ноћу побијеш шиптарско село, накрцаш га у камионе и у зору га истресеш у Батајници. Посадиш поврће, али се земља током година слегне па једног дана осване ред-парадајза-ред-лобања. Сопствене и туђе кости овде су неразмрсиве на трпези. Свако је оном другом и џелат и жртва. Овде сакраментних улога нема. Ово је, Несторе, поднебље прекомерних национа и малих разлика у свему, па тако и у злочину.

 

 

 

– Процват грађанског сталежа у време краљице Викторије устоличио је нову сексуалну моду. Коитус је изашао на улицу. Постао је јаван. Тајна мрачних и загушљивих спаваћих соба изнета је на плочник. Блуд је био нуђен на сваком кораку. То је, Несторе, било време сецесије и сифилиса. Како се то косило са краљичином пуританском жудњом за смерном и друштвено корисном женом, дворски агент именом Џек Трбосек добио је одрешене руке да дамама ноћи ту свеже прокламовану жудњу саопшти. Сети се, Несторе, распорених курви, украдене утробе и онолике јалове истраге. Све је то настрано. Као и тај твој лекар са кантаром у време нацистичког бомбардовања.

 

 

 

У том трену њега обузе сећање на прашке дане када је током 1993. године одлазио у кафану IN VINO VERITAS, смештену негде на средини Хавелске улице, невелику кафану коју је водио неки Сарајлија (његовог имена више се није могао сетити!) и у коју је навраћао сав онај разлупан, избезумљен и измештен свет из бивше домовине, па тако и две младе Сарајке са децом, жене које би седале за сто у углу и чим би деца попила свако свој сок, а деца обично сок пију наискап, једним гутљајем, мајке би их слале ван, до оближње пијачне тезге с Трнкиним луткама. Важно је било децу замајати пурпурним змајевима задимљених њушки, злокрвим вештицама витког стаса, те витезовима без мане и страха. Замајати их десетак минута, таман колико трају најновији извештаји из Сарајева. Лепо се видео град чији су зидови били шпиковани шрапнелима и плочници шпиковани крвљу.

Пред Арсеновим очима, једна за другом, ређале су се слике и речи туђих живота: јасно је видео убрзане кораке дуж гаравог степеништа, кратке рафале и дечје опкладе кога ће мрак следећег појести, озбиљне опкладе у шаку кликера, оних што чекају на полици дућана, прва улица десно, а дућан је под недреманом снајперском ватром, па се ти клади, чик ако смеш, а опет и дете си, сеци уши, крпи дупе – играти се мораш.

Видео је и глад да вилица забриди, сатима исти залогај жваћеш, бацаш га од једног до другог образа, моташ га горе и доле, од уста правиш некакво игралиште.

Чуо је и рецитације на потезу Пивара–Циглана, сваки је кварт другу бајку декламовао, одзвањало је Сарајево али шта вреди кад бајке-успаванке до околних брда нису стизале, или су ови горе мислили да тамо доле града и не треба да буде, да је све то ниско постављено.

Видео је Арсен и трк људи преко улице, погурени трк у спас, проклети спас што је измицао и нигде га није било, а улица се из овог или оног разлога морала прећи, морала и тачка.

Сасвим јасно је чуо, као да се то њему самом десило, чуо је звекет кључева, нешто налик лому костију, па хиљаду пута горе, кључева који више ничему нису служили.

Месецима је Арсен у прашкој кафани седео и месецима виђао те две младе Сарајке како им за столом у углу са телевизијског екрана стиже порција Ништаграда, порција масна од људског меса и стасалих рушевина. И месецима је Арсен, док су мајке десетак минута плакале, прилазио пијачној тезги и бивао поред њихове деце, без неког нарочитог разлога, тек тако бивао, без додира и без речи. Хоће живот то да приреди и ту се ништа не може. Хоће, јер живот утиче.

 

 

 

На кухињском столу је исечена новинска фотографија. Датум у врху је 22. јули. Беживотно мушко тело покрива млечнобела најлон кеса. На оближњим лигештулима, с рукама испод главе, безбрижно ћаскају два препланула младића и девојка у цветном бикинију. Тела су им тетовирана и сунце им пада с десне стране. У плићаку родитељи добацују лопту својим раздраганим малишанима. Лица неколицине њих су громко осмехнута. Позорник под мишком држи свеску и гледа у правцу Макиша.. Над Адом трепери врео ваздух. Кеса је кратка и стопала утопљеника остала су непокривена. И заиста, било је неког чудовишног ината у том лешу. Озбиљне решености да се не помери. Да не оде.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail