Đerđ Serbohorvat

Đerđ Serbohorvat

 

 

Đerđ Serbhorvat (Szerbhorváth György)

Rođen 1972. u Bačkoj Topoli, živeo u Kišheđešu (Mali Iđoš) u Vojvodini do 1991. Posle služenja vojnog roka u srpskoj vojsci, studira sociologiju medija u Budimpešti. Od 1996. do 1999. urednik u Symposionu i na Radiju 021 u Novom Sadu. 1999. beži od bombardovanja i emigrira u Mađarsku, gde radi kao novinar i istraživač. Od 2002. do 2006. ponovo živi u Vojvodini i radi kao urednik i freelancer. 2007. napušta Srbiju i radi za Mađarski radio, kao urednik i analitičar, a od 2012 godine opet radi kao slobodni novinar. Piše i kritike, eseje, pripovetke. Trenutno radi na jednom romanu o svojim doživljajima na Balkanu, u Madjarskoj, u Izraelu, u Holandiji…

__________________________________

Đerđ Serbhorvat

 

                                    Majstor i pandur Egipćanin

 

 

Nikakvi’ ja problema ni sa kime nemam. Vidi se to već i po tome što ne zovu baš svaku šušu u selu samo tako: Majstor. Baš tako: Majstor. Majstor s velikim početnim slovom, jes’ da se to ‘vako u govoru baš nešto i ne da primetiti. Ne ono k’o zidar Janko il’ pekar Šaca il’ Geza Elektrika. Nego sam ja Majstor. Nisam se ja baš za gradnju kuće specijalizovô, nego za sitnije stvari bez koji’ kuća na selu i nije kuća: štale, čardaci, ambari, podrumi, pecare, sušnice, šupe, dvorišne kujne. I, naravna stvar, za ono bez čega nema valjane kuće, a to ti je, burazeru, baštenski klozet. Jes’ da je právi ako je od dasaka, al’ treba mu na vrh šibnut’ i krov od crepa, što će reć’ da se ipak radi o zidarskom poslu, a i osnova mu je od cigle. Mada se ja u beton kunem, a u ciglu – jok.

Nikakvi’ ja problema ni sa kime nemam. Šta me briga što je druge vere, nacije, da l’ je peder il’ pervreznjak neki. Boli me kurac, samo da je čovek. A znaš li ti oklen je, inače, ta psovka: boli me kurac? Pa baš odatlen što se nekad davno govorilo baš suprotno: ne boli me kurac. Jer zašto bi me boleo? Samo se, eto, to ne na kraju negde zagubilo. I otad nas, eto, sve boli kurac. Rekoše na radiju, pametni neki tip objašnjavô, posle pola noći, jebeš ga. Ja čak i tad slušam radijo, teško je ogde zaspat’, stalno nešto zvekeće. A inače ja ne volim kad se pogano priča, to mu dođe nekako seljački. Al’ da zidarski pos’o nije za osetljive dušice, nije. Kad pada cigla sa skele, nema tamo vremena da kažeš: Molim te, skloni se, jer će ti pasti na glavu, nego: Skači, jebote, to treba kazat’. A kad je beton sranje, onda je sranje, a ne lošeg kvaliteta il’ šta ti ja znam.

Nego, mene zanima kad su se ovde ovi Egipćani pojavili? I što su došli? Ja to ne bi znao kazat’. Navališe k’o Turci, štono se kaže. Ne prođe mnogo, i eto ti stotine nji’, ozbiljno ti kažem, što bi te lagô. Još mi kaže moj prikan, pajkan – imam ja razni’ drugara, kažem, nisam ja izbirljiv, te ovo, te ono, te nacija, te ko u šta veruje il’ ne veruje – da se već nji’ dvesta pedeset prijavilo ovde u selu. Nisu svi Egipćani, al’ da mnogo liče, liče. Al’ šta će, kud su navrli? Šta će i’ tol’ko ovde? Ono, ima tu kućâ, prazni’ kućâ k’o pleve, za par ‘iljada već moš’ dobit’ neku koja ti se neće srušit’ na glavu posle malo jačeg pljuska. A ni iz klozeta ti se voda neće vraćat’, ako me razumeš. Inače, ako kupuješ il’ gradiš kuću, al’ ovo ti sad najozbiljnije kažem, najvažnija stvar je da klozet bude na dobrom mestu. I dovoljno blizu da brzo stigneš u slučaju nužde, a i dovoljno daleko od dnevne sobe, kujne i svega ostalog, da možeš u njemu da se zamisliš, da prdiš i sereš kol’ko ti volja. A i smrad da se ne zadrži unutra, da dihtung bude dobar. Imam jednoga poznanika, vece mu je nasred kuće, praktički u samom centru stana, pa ti sad zamisli to, baš tako kako ti pokazujem, u prostoru između kuhinje, dnevnog boravka i spavaće sobe, u samom središtu kuće, sa svi’ osam strana oivičen šarenim staklenim ciglama, da ti pamet stane, pa ja tamo ne bi seo ni mrtav. Ja i dan-danas smatram, ako u nekoj kući vece nije normalno napravljen, da se u toj kući praktički ne može živet’, da je ta kuća upropaštena skroz naskroz. To ti, burazeru, više i nije kuća. Možemo se mi sad tome do mile volje smejat’, al’ probaj ti živet’ tako da ne moš’ k’o čovek ni da se iskenjaš zato što te neko čuje, sluša te, smeta ti. A ima gde i uopšte nema veceja, pa onda idi u kafanu, u park, šta je kome bliže. Poznat mi je jedan takav slučaj i u selu, nažalos’. Posere se čovek na novinski papir, pa tutne govno u kesu, ode u večernju šetnju i fljas, usput baci govance. A još je taj čovek i Mađar, pa ti gledaj. Usrana Mađarčina.

Al’ ako me pitaš za Egipćane, razumem ja i njih. Pa ne može se živeti ako nema mira. Mislim da se prvi Egipćanin pojavio pre neki’ osam godina, beše to onaj debeli, brkati, smeđi policajac. Sećaš ga se, zar ne? A, čoveče božji, ala je taj bazdeo na znoj, il’ dupe nije dobro brisô, ja stvarno ne znam. Il’ ga možda nije dobro prao, onako kako to oni rade, iz flašice, vodom. Sunce mu njegovo, zaudarô je taj sa pet metara udaljenosti, i eto ti ga jednog dana, bane on pred mene i kaže, trebala bi meni ova kuća. Al’ neće da mi da osam, neg’ samo pet. Ideš, bre, ti u majčinu. Šta, pandur si pa misliš da si neko mudo? Imam ja drugara pandura, al’ ga ne poštujem samo zato što je pajkan. K’o čoveka, to da. Ima dvajes’ godina kako su sa kalašnjikovima u ruci pribijali klince uza zid u disko-klubu, tražio pajkan, četnik, oružje kod nas, i još uvek mi tu izigrava nekog agresivca? Idi ti, druškane, drugde da provociraš, pa popij tamo batine, nemoj ovde u mađarskom selu Mađarima da smetaš. A niko od nji’ nije znao da bekne mađarski, to ti garantujem. Nisu znali ni Srbi, a kamoli sad ovaj Egipćanin, taj ti tek pojma nije imô. Ono, što jes’, jes’, srpski je barem znao. Pošto je s Kosova, kako se posle ispostavilo. Sećam se ja još kad je onomad Milošević kazô da su mu Egipćani omiljena manjina, tamo dole na Kosovu. Oni se nisu bunili k’o Šiptari. Dobro, de, znam da je kulturnije reć’ Albanci, ne gledaj me tako, koji ti je. I pokazivô ih kao primer, eto vam ga na, vidite li da na Kosovu nema nikaki’ problema. A o Aškalijama i Romima da i ne govorimo. Al’ naročito sa Egipćanima nema nikak’e frke, dobri su to vojnici, policajci-dobrovoljci, dobrovoljni paramilicajci. A onda, kad su se Srbi povukli, Albanci proteraše i ove, naročito još ako su bili policajci, srpski policajci. A muslimani su, kad pogledaš. Ti si odavde, baćko moj, ovde te mater rodila, al’ sa ovim čak ni ti nisi skroz načisto, zar ne?

Kaže ti on, znači, meni, da će mi dat’ pet za kuću, pet ‘iljada evra. Nisam mu prodô, a i inače smo se mi ovde u kraju, u našoj ulici dogovorili da Ciganima kuće ne prodajemo, pa makar i crkli, jer onda ima da i’ nagrne tušta i tma, i staro i mlado. Al’, s’vati ti mene, nije meni problem da l’ je neko Ciganin il’ nije Ciganin, da l’ je Egipćanin il’ Eskim, briga mene šta je, briga nas šta su, al’ ne damo i tačka. Nek ovamo dođe Mađar, il’ tako nešto, pošten čovek od naše fele, o kome se štošta može i saznat’. Nek vlada poverenje. Al’ onda je pandur Egipćanin ipak našô sebi kuću, k’o od šale, i to ne ovde u našem kraju, nakraj sela, gde je ipak sve jeftinije, nego ni manje ni više nego usred samog centra. A ni tamo više niko nije živeo. U toj kući, mislim, u ulici paralelnoj sa glavnom, blizu pijace. Naslednici, deca, otišli su Bog te pita gde, pa prodaše Egipćaninu. Al’ onda ti ja tog debelog, brkatog pandura nisam viđô dosta dugo, samo sam čuo da je prešô i kod komšije svog, da i njegovu kuću kupi. A tamo je živeo, to jest i danas još živi prvi čovek sela. I reče njemu pandur Egipćanin: Prodaj ti meni tvoju kuću, jer je nama i ova već tesna postala, sa sve okućnicom. A načelnik sela njemu na to reče: Ja sam načelnik sela, predsednik mesne zajednice, znaš, ne baš gradonačelnik, nego onaj ispod njega, al’ praktički prvi čovek sela, ma, sećaš se ti toga, garant se sećaš, nema veze što živiš gore u Mađarskoj. Prodaj mi kuću! – kaže on predsedniku sela, zamisli ti to. Neću, odbrusi mu ovaj. Al’ nastavi pandur Egipćanin njega da nagovara, da mu dosađuje, ‘ajde, ‘ajde, pa se još setio kako bi u stvari najbolje bilo da se zamene. Ima on u susednom selu jednu sličnu kuću – e, ja ovo stvarno ne s’vatam, dođu ‘vamo iz neke vukojebine, i eto ti njih, dok dlanom o dlan, oni se već okućili – pa da se, kao, zamene! Ne kažem ja da je pretio predsedniku sela, al da je smrdelo na nešto, smrdelo je. Uzmeniravô ga je non-stop. A zašto ne bi mogô odatle da putuje na pos’o, pa šta je tih tričavih šes’ kilometara, biciklom pola sata u vrh glave, a kolima dok trepneš. Il’ nek kupi motorče, manje će mu benzina trebati. I ne s’vata, ne s’vata glupi pandur da predsednik sela ipak treba u selu i da živi. U svom rođenom selu. A i nije mu na kraju prodô kuću. I otad se neprekidno vodi rasprava oko okućnice, te mu prelazi oluk, te mu visi grana od kruške, te se krivi ograda, te rupa na oluku pa se preliva kišnica, te ovo, te ono. A Egipćani su pored predsednikove kuće, tik uza zid, izgradili bazen u dvorištu. Tačnije, i to sam im ja sagradio, a pošto se štedelo na materijalu, znam to dobro, hteli su da uštede i na cementu, bude li jednom voda tamo našla svoj put i krenula da curi, lepo nadole i u stranu, oštetiće zid predsednikove kuće, štaviše, kladim se da će se taj zid srušiti. Džaba što je izolacija dobra, jer i nju sam ja još nekad davno napravio. Ima da rikne, a onda za njim i krov, i cela kuća. Ono, što jes’, jes’, srušiće se ograda i Egipćanima, ona što gleda na ulicu, sa sve kapijom zajedno. A i to sam im sve ja sagradio. A doneli su i dva kipa, dva lava. Sfinge, u stvari. Male, koje sam morô zacementirat’ gore na stubove od kapije. I ofarbaše ih u svetlozelenu boju. Onako malčice fluorescentno zelenu. I pričô je neko sve psujući kako se jedne noći vraćô kući, istina, malo pripit, pa se prepô u pizdu materinu, jer su ispod ulične svetiljke dve sfinge još više fluorescirale, sunce mu njegovo, pa mu se učini da dva mačora ‘oće da ga zaskoče sa stuba kapije. Jedne noći sam i ja namerno tuda prošô, pa stvarno su zastrašujuća ta dva mačora tamo.

Al’ nisam ti ja o tome hteo pričat’. Nego o tome da su onda redom počeli da pristižu i drugi, Egipćani ostali. Ja dobro pamtim lica, sa mnogo se ljudi kao zidar u svom poslu susrećem, al’ tvrdim ti da je ove nemoguće razlikovat’, ove Egipćane. Decu, to jest, međusobno. Ili odrasle, sredovečne muškarce. Il’ žene. Nama su svi oni isti, k’o Kinezi. I Vijetnamci, Japanci – svi su ti oni, burazeru, isti, a i mi smo njima svi isti, gledô sam o tome neku emisiju na Diskaveriju. A je l’ znaš da za Azijate mi imamo kiseli miris? Baš tako, kiseli, od mleka. Teško je poverovat’ da Kinezima mi smrdimo na krave, al’ tako kaže televizija.

Samo sam baku umeo da razlikujem, ili prabaku, šta li već beše, pa čak i čukunbaku im, najstariju od svih. Bilo je toj već oko devedeset godina kada su je doveli. Oniža, slabašna, suvonjava starica, ali mamica mora da je nešto vrlo dobro znala. Ja sam u to vreme tek uskakao kao ispomoć jednom mom kolegi kome su poverili renoviranje kuće, a nije to u stvari ni bilo pošteno renoviranje, nego tek neko navrat-nanos sitno krpljenje, kako bi se ovi brzo uselili. Već tad ih je bilo barem osmoro na dve sobe. U prednjoj prostoriji, koja je nekada služila kao gostinjska soba, okačili su Titovu fotografiju, u lepom staklenom ramu, u onoj njegovoj maršalskoj uniformi. To sam još nekako i mogô s’vatit’, sigurno su i oni živeli dobro pod Titom, isto k’o i mi. Nostalgija za Jugoslavijom. Al’ kad je trebalo stavit’ izolaciju u zadnjem delu kuće, a to ti je posô bio da s’usereš, trebalo je podbit’ onaj zid od naboja, pošto u zadnjem delu kuće onomad još nije korišćena cigla, pa smo morali duže boravit’ u kući, pa sam imô više vremena za razgledanje. Mada stara nije izlazila, nego je unutra primala goste. Mušterije. Pojma nismo imali šta to, koji mandrak, dolaze kod nje u onol’kome broju. Sa registarskih tablica kolâ, videlo se da dolaze sa svi’ strana: Bg, Prishtinë, i druge registracije sa Kosova, iz Srbije, a bilo je tu bogme i nemačkih i švajcarskih tablica. I sve neki nalik na Turke, to jest isti k’o i ovi. A onda se ispostavilo da to starica u stvari prima bolesnike, da je ona doktor, al’ da ih, eto, leči na tradicionalan način, da je zapravo vračara, il’ kako se već ono kaže, koja leči pomoću svakojaki’ trikova i mađije, skida čini s bolesnika, moli se, pušta im krv pomoću pijavica. K’o da se direkt iz srednjeg veka ovde stvorila, rospija matora, veštica jedna, al’ ipak su je poštivali. Ona je bila centar, glava porodice, što je za jednu muslimansku familiju ipak čudno. Čudno je to i kod nas, a kamoli neće bit’ kod nji’. Jer videli smo odma’ i to da su muslimani, premda i’ nikad nismo u’vatili u nekoj molitvi ili klanjanju. No, branili su nam da pijemo pivo, samo su nas kavom nudili osam puta na dan, već mi se želudac bio probušio od silne turske kave. Al’ kockice ipak nikako da se slože, nikako nam nije ulazilo u glavu da su muslimani, ta kako to može bit’ ako staramajka tu svakojakim paganskim obredima leči narod. Kad je umrla, sa’ranili su je na Kosovu, u rodnom selu, i to ti je neki običaj muslimanski, odnesu te kući ako je ikako izvodljivo. Bio sam ja već na Kosovu, i to ne jedanput, radili smo tamo, video sam i ja, znači, kako tamo život funkcioniše, al’ meni u ono vreme nije izgledalo k’o da su to sad tamo svi odreda nekak’i veliki muslimani. A našao se i ovde pokoji poznanik Albanac, kosovski Albanac, makedonski Albanac, i dan-danas, tu su pekar, slastičar, sladoledžija, semenkar, čak mi je i jedan školski drug bio Albanac, sladoledžijin sin, natucô je mađarski, naprezô se iz petni’ žila, a onda je posle nekog rata, više se ne sećam kog, nestô. To jest, spakovali su prnje, zatvorili dućan i vratili se kući il’ otperjali u beli svet. Al’ niko od nji’ nije bio neki bogomoljac.

Ova matora veštica mora da je bila genijalac neki, čim joj je ovol’ki narod dolazio. A biće da su i parice za lečenje kapale, jer niko od nji’ nikad ništa radio nije, a žive k’o bubreg u loju, da ti ja kažem. Kad je renoviranje kuće završeno, i kad je već i bazen bio gotov, oni su i dalje pristizali, al’ ti ja nijednog nisam vidô da nešto radi. Povremeno bi deca ogulila malter ili farbu, pa sam to popravljô ponekad. A i bazen, ja stvarno ne znam šta ovi rade, kog đavola, jedu li ovi pločice? I u džamiju je trebalo pločice postavljat’, i u njoj je bilo fino sveže, jer popločali su ti oni sve što se popločat’ moglo, a nije ovo pustinja pa da non-stop bude vrućinčina. Ono, što jes’, jes’, u poslednje vreme i ovde je baš fino toplo. Tol’ko je već toplo postalo, da ni pločice više niš’ ne vrede, samo klima-uređaji, no međutim, oni meni smetaju, pošto samo kijam od nji’ celo vreme.

Al’ nemam ja njima šta da objašnjavam, još otkad smo se onomad posvađali oko minareta. Ja sam ga lično sagradio, pa znam da će se čim naiđe prva malo jača oluja, srušit’ k’o ništa. Ne vole armirani beton, tako su mi rekli. Ne volite ga? Ma jašta da ga ne vole, skup je on, a oni bi baš na njemu da uštede. A vidite li vi, ja ga baš volim, on je duša svega. Da ne dužim, nisu me oni zarezivali ni pet posto. Ne kažem ja da su neku frku pravili, nisu oni takav narod, mirni su ti oni dosta, ja stvarno ne znam gde oni nalaze onu gomilu fanatični’ terorista. Al’ može bit’ da su i ovi fanatični, jer posle je krenulo redovno klanjanje, nije da nije. Naročito otkad je staramajka umrla, ja sam ti otad, verovô ti meni, burazeru, il’ ne, svojim očima vidô kako se ovde ispred njihove kuće parkiraju kombiji Ambasade Irana i Saudijske Arabije. Stalno nešto donose, vuku neke kutije sa sobom. Možda košer klopu, ne znam ti ja to, znaš ono, k’o Jevreji, ni ovi ne jedu svinjetinu i štošta drugo. Upiš živi, isti su k’o i Jevreji, a očima ne mogu da se vide. Ono, što jes’, jes’, kod nas više nema Jevreja, ja ne poznajem nijednoga, znaš i sam, nestadoše u dimu. Deda mi je pričô, i on je bio zidar, da je posle rata jevrejska škola srušena, jebeno dobre nemačke cigle su to bile, pa su od nji’ sagradili dom kulture. Većina ovdašnji’ Ciglana bila je u rukama Nemaca, Mađari su samo čerpiće pravili, za svoje potrebe, jadnici, da ti ne pričam koja je to razlika. Znači, ima tu istorije kol’ko ti duša ište. A zidarstvo ti je tak’a rabota da se ponekad dešava da gradimo jedni drugima, evo ti primer mostarskog mosta, i njega su Mađari obnovili, a ja tu gradim džamiju, svetilište, ko zna, možda to i nije po pravilima, možda bi samo musliman smeo da je gradi, ja ti se u to ne razumem. Al’ znam da je naš katolički popa, kad je trebalo malterisati crkvu, izričito zahtevô da je malteriše katolik. K’o da tom malteru nije svejedno.

I gledaju ti sad svi koji prođu kroz selo šta se to ovde, koji đavo dešava: eno katoličke crkve u centru, pored nje teniski teren, a odma’ do njega – džamija. Moj sin je nekad išô na tenis, pa su se smejali k’o ludi kad loptica izleti iz onog metalnog kaveza, pa onda preskači zid i ulazi u dvorište džamije, ili u komšijinu avliju, i do kolena gacaj po kravljoj balezi i živinskom izmetu i tamo traži lopticu. A znaš li ti možda koji će selu teniski teren? Gde ljudi ponekad, ozbiljno ti kažem, nemaju šta da jedu i smrzavaju se zimi? Gde je ponekad tak’a beda da se to rečima ne može opisat’? Gde oni što rade kod pekara Albanca ili trgovca Kineza, ili na farmi pilića, jedan deo svoje plate, pošto im, je li, firma mora na papiru isplatiti propisani minimalac, što oni, znači, moraju deo tih para vratit’ pekaru Albancu i trgovcu Kinezu? Pa, to ti je gore od robovlasništva. Al’ važno da je teniski teren izgrađen. E, pazi sad, al’ nije to zato što su ovi ovde tako odlučili, neg’ su prosto za ovo dobili pare od centrale, od pokrajine. Za to je raspisan konkurs. Da sad raspišu konkurs za lansiranje svemirskog broda, onda bi za to trebalo konkurisat’. A da se ljudi prehrane, da se greju, da decu školuju, e, za to već nema para. Nek igraju tenis? Pa jedna loptica je već skupa k’o đavo, nije ni čudo što za svakom lopticom preskaču ogradu i preturaju po onoj hrpi stajskog đubriva u dvorištu džamije.

Al’ dobro je i meni došô teniski teren, trebalo je betonirat’ temelje ograde, a svi u selu znaju da sam, što se betona tiče, ja najbolji. Još onomad na fakultetu najviše me beton interesovô, i iz statike mi je baš on bio najinteresantniji, a svi oni drugi proračuni samo su mi izjedali živce. Velika je greška potceniti beton pod izgovorom da je cigla lepša i da je crep crveniji, recimo. To ti je već u startu drugačija umetnos’. Beton izgleda tako jednostavno, šljunak, cement, voda, malo promešaš i gotovo. Da li si ti, baćko moj, znao da su ga već i stari Rimljani koristili? E, to ti je čudo neviđeno, je l’ znaš. A i danas je isto to. Ja sam se večito zaklinjô u beočinski cement, njega čak ni Francuzi ne mogu da sjebu, sad kad su preuzeli fabriku. A znaš li ti da su u temelje Lančanog mosta u Budimpešti odatle donosili cement? Još u ono vreme, pre dvestotinak godina, kad je grof Sečenji smislio Lančani mos’. Čak smo i mi otišli u Beočin da proučavamo cement, da l’ je portland il’ nije portland, pečenje, mlevenje, sve smo pogledali. Ja još od tada navijam za beočinski Cement. Znaš li ti da je osnovan još u vreme Austrougarske? 13. godine. Nemci, Mađari i Srbi bili su prvi igrači. Jeste da nikad ništa nisu uradili, eno ih i dan-danas tavore u nekoj četvrtoj ligi, al’ ja ih pratim, i ako ih stave na listu, ja uvek odigram jedan tiket na njih.

Kažem ti, nešto se ovde žešće ne uklapa: crkva, teniski teren, ona hrpa stajskog đubriva, džamija. U Sarajevu se, čuo sam to ovde od nekog tipa, Bosanca nekog, daklem to se tamo ovako kaže: kuća, posao, džamija, teretana. Kontaš, zar ne? Odeš od kuće, radiš, pa se pomoliš, pa pravac na bodibilding, il’ koji đavo. Na mađarskom mi i ne zvuči baš nešto. Sve ti je ovde izmešano, nije ni čudo da je i u glavama ljudi sve pobrkano. Ja sam tolerantan tip, a nije mala stvar ni to što sam godinu i po dana išô na fakultet, nešto sam valjda i pokupio, a dobro mi i dođe to dodatno znanje, al’ mene ne drži kancelarija i pisaći sto, da ja sad tu nešto projektujem. Ima dana kad proklinjem sebe, naročito kod ovaki’ mutni’ poslova k’o što je ova izgradnja džamije, a i žena mi se par puta na glavu popela, al’ ja priznajem da ljudi dolaze i odlaze, ne postoji sad neka teritorija pa da kažeš da je večito naša, da zauvek pripada nama, Mađarima, Srbima il’ Egipćanima. Teritorija pripada onom ko je zabetonira, pa je još i zadrži pride. A ja sam, eto, ovim muslimanima betonirô dvorište. Pored postavljanja pločica, to im je glavna manija: da sve zabetoniraju. Čak je zahtevô od mene da cement pomešam sa šljunkom u odnosu jedan prema tri, što je stvarno preterano, jedan prema četiri je sasvim dovoljno.

Hoću da ti kažem, s’vatam ja da se istorija dešava, da narodi dolaze i odlaze, al’ moj pomoćnik, on ti već nije takav. Izbije iz njega veliki Mađar čak i dok zuji mešalica za beton, on ti tera svoje, jes’ da ga niko ne čuje, al’ vergla on kako je, eto, i ova kuća bila mađarska, i evo ti sad ovih, kao i pre deset i više godina kad su ono srpske izbeglice  nagrnule. Kupuju jeftine kuće naveliko, pa šta će to s nama biti? „Pičnu mi tu džamiju nasred sela, a onda se još čude što ih mrzimo? Pa, zašto ne poštuju ono što je naše?” – reče mi moj pomoćnik dok smo betonirali temelje džamije – „pa tu je naša crkva, na pedeset metara odavde, a oni šibnu njihovu ovde, da gledaju jedna u drugu?” Ono, nije da moj pomoćnik odlazi u crkvu, mislim da nije čak ni kršten, kao ni ja, al’ ipak, u principu bi’ mogô bit’ katolik, kad su mi i otac i majka na papiru baš to. I, mešamo ti mi beton, mešamo, pa se ipak malo zamislimo, pa zar su ovi muslimani stvarno pošandrcali? Da nasred mađarskog sela grade svoju bogomolju? Džamiju? Ajd’, nije sad što ovde žive Mađari, al’ ipak je ovo Srbija, majku mu. Il’ možda gradi u Srbiji baš ovde zato što je ovo mađarsko selo? U srpskom garant ne bi smeo, u ovom susednom ovde, jes’ da su tamo sve goli Crnogorci i komunjare. Sad zamisli kad bi’ ja otišô kod Arapa, šta ti ja znam, negde u Irak i Iran, to mi sad pada na pamet, i zviznem im jednu crkvu tik pored njihove džamije, bogu svom da se molim? Pa, našta bi to ličilo. A ovi mirne duše dođu, nit’ koga mole niti pitaju. Pitam ih ja gde im je građevinska dozvola? To jest nacrti sa sve pečatom? Nacrt je potreban, ako ni zbog čeg drugog, a onda zbog toga da znam šta i kako da gradimo. Pa, nismo u srednjem veku, razumeš li, pa o-ruk, ‘ajmo, gradite, pa šta ispadne. Ovo je, jebiga, Evropa, ovde ima nekog plana. Pardon, opet psujem, kažem ti, nije to moj manir, al’ ovaj zidarski tempo, šta ćeš, ružna navika, znam, al’ nije lako večito radit’ i po studeni i po vrućini, težak je ovo pos’o, malo ga zalijemo alkoholom, pa malo slaninice za snagu, rano zidar pred Boga izlazi.

Aproro slanine. Fruštukujemo ti mi tako, moj pomoćnik secka lepo slaninu, šunku, luk, lebac, kako treba i dolikuje, kad eto ti našeg mudžosa, kaže, nemojte mi tu jesti nečistu ‘ranu. Nečistu? Jer je to protivno njegovim pravilima. A ovo će biti svetilište, bogomolja i sve tako i sve u tom stilu. E, što je mnogo, mnogo je, mislim se ja, dobro, nećemo jesti, ćušnuću ja slaninu i kobasicu direktno u sendvič da ih ti ne bi video. A šta bi ti ‘teo da ja jedem? Jaretinu? Pa, zna li ovaj da svinja nije prljava životinja? Da u svinjcu lepo sere na jedno mesto, a ne na sve strane k’o koza? I možda nećemo mi Mađari biti ti koji će ih spaliti zajedno sa džamijom, nego Srbi, al’ to sad nema veze, glavno je da nikom neće biti dobro. Pošto će ovo njihovo ponašanje dotle dovesti. Dotle će dovesti, pošto nas ne jebu ni tri posto. Kako sad stvari stoje i u kom se pravcu kreću, eto nas, hitamo punom brzinom direktno u plamen.

Nemam ja nameru tu nešto da ti naširoko filozofiram, al’ ovi neće ni da se prilagode. To je ono što mene živcira, a ne džamija, na kraju krajeva, ona je ovih mojih ruku delo, ako tako gledamo. I pitam ti ja njih jednom prilikom kojim to jezikom oni razgovaraju? Jer ih ja ništa živo ne razumem. Slušô sam ja već Rome, Albance, kosovske, al’ ovo meni ni na šta od toga ne liči. Na to će meni jedan od njih, neki mladi klinac, lepo obučen, svake druge nedelje menja kola, kaže, daklem, on meni, pa, našim jezikom. Našim jezikom. Kakav mu je sad to naš jezik? Ima li taj jezik ime? Nema. Ne kažu čak ni to da je egipatski jezik, ili romski jezik, ili ciganski, šta god. A deca samo to i znaju, taj naš jezik, pa sa tim znanjem idu u školu, ovde. Gde možeš učiti na mađarskom i učiti na srpskom. A ovi ovde ne znaju ni jedan ni drugi. Engleski im još ponajbolje ide, uče ga već od prvog razreda. Na kraju će, videćeš, engleski biti zajednički jezik. Al’ da se ovol’ko zatvaraju u sebe, pa to nije normalno. Žene, recimo, uopšte i ne puštaju u školu. Kad je roditeljski sastanak, ili kad iskrsne neki problem. Jok. Muškarac odlazi. A on, opet, ne razgovara sa učiteljicama, pošto jedan musliman, jedan Egipćanin, je li, nikad ne razgovara sa učiteljicom, bila ona Mađarica ili Srpkinja. A ni sa direktorkom. Zato što je žena. Eto dokle smo dogurali. Dobro je što se zasad još niko nikoga ne plaši. A nešto se čak i od njih može naučiti, nije da se ne može, ta složni su, ne loču k’o smukovi, smireni su, a i ljubazni, ako ćemo pravo.

Al’ da su samoživ neki svet, jesu. Sedimo ti mi tako jednom prilikom kraj mešalice za beton, ja i moj radnik, onaj što sam ti ga malopre pomenô. I tek što smo se mašili kese i naoštrili se da potegnemo rakiju iz flašice, al’ tako da ovi ne primete kako cirkamo tu podno džamije – ipak je ovo težak pos’o, treba tu energije, a u rakiji bar snage ima, rekô sam ti već, znaš i sam – i prilazi nam jedan od onih sredovečnih, seda pored nas i pita – na srpskom nas je pitô, ta generacija još zna srpski – ko je ovaj čova po kom su nazvali ovu ulicu? Ovaj Ferenc II Rakoci. Al’ on nas je to pitô k’o na srpskom da čita: feren i i rakozi, tako nekako. Pa, reko’ mu ja, prijatelju moj dragi, nije ti to i i, nego ti je to drugi, drugi po redu, pošto je pre njega bio i jedan prvi. Otac mu. I siti ti se ismejemo tu nas dvojica, ja i moj pomoćnik, al’ meni je tu moje znanje, pravo da ti kažem, malo zaribalo – sećô sam se kao kroz maglu samo toga da je bio neki stari mađarski ustanik, kuruc koji se borio protiv labancâ, da bi na kraju završio kod Turaka u Tekirdagu, gde li. Samo sam se toga sećao, verovatno iz nekog filma. Pa da, Kapetan od Tenkesberga, posle sam se i setio serije. Al’ moj pomoćnik – čije ti ime neću reći, ne bi’ sad ni da ga blatim ni da ga kujem u zvezde, pošto je s jedne strane pametan tip, a opet, k’o da je malo nesposoban za život, znaš tu sortu: pametan, čita po celi dan, al’ kad izađe u svet, nije u stanju dve iste čarape da nađe i svi ga preveslaju; i mada jedva zna srpski, no, da sad ne dužim, baci ti se tad moj šegrt u neku učenu govoranciju. Najmanje pola sata je objašnjavô ovom muslimanu ko je bio taj Rakoci, drugi, u čijoj ovaj ulici živi. O tome da je živeo pre dobrih trista godina, u vreme kad su se Turci već bili povukli iz Mađarske, ja sam godine ponovo zaboravio, pa su kuruci iz istočne Mađarske nasrnuli na Habzburgovce koje su pak podržavali mađarski plemići na zapadu zemlje, to jest labanci, pa smo onda kao velikog heroja poštivali Rakocija i ostale kuruce. Muslimanu, ovom našem Egipćaninu, mnogo se svidelo što su posle pobede labancâ, Turci pri’vatili kurucke izbeglice i Rakocija. I onda je moj pomoćnik malo skrenuo u drugu temu, počeo da priča o tome kol’ko su Turci i Mađari jebeno dobri prijatelji, pošto su Turci primili Rakocija, a i posle, kad su Habzburgovci ponovo, zajedno sa Rusima, ugušili revoluciju 1849. godine, opet su primili mađarske oficire koji su prešli na islam kako ih ne bi isporučili Habzburgovcima, al’ kite nisu morali da obrezuju. E sad, onaj čika Bem, general, taj se baš proslavio, postao je Murat-paša i umro je kod Alepa, to ime sam, ne znam zašto, zapamtio. A i to da se, po maglovitom kazivanju mog pomoćnika, prema najnovijim naučnim istraživanjima smatra da Rakoci II u stvari i nije bio pravi pobunjenik. I ne može se reći da su labanci zli, a kuruci dobri, stvar je ipak malo komplikovanija, i labanci i kuruci su bili dobri mađarski rodoljubi. Samo što se, eto, u međuvremenu ispostavilo da su i kuruci pljačkali i harali na sve strane, silovali žene, ubijali Jevreje, čak su i sopstvene novce kovali. Odokativno bi se mogli uporedit’ sa arkanovcima, pošto su kurucke bande harale ovim krajevima i ostavljale pustoš za sobom. Egipćanin tada više nije s’vatô kako to sad može Rakoci bit’ naš nacionalni heroj, otkud mu pravo da ima ulicu pod svojim imenom? Al’ ja sam tad već gledo da nekako o’ladim svog pomoćnika, zapretio mu da će dobit’ lopatom po turu ako ne prekine. A ipak, vrag bi ga znao, moguće je da ni taj Rakoci nije bio onakav kakvim ga mi zamišljamo, kako su nam ga predstavili, al’ što bi sad jedan Mađar o tome nekom tamo muslimanu razglabô? Nije da sam ja nešto bog zna kako naoštren da isteram tu našu mađarsku stvar, al’ ipak smo mi Mađari, boga mu ljubim. Samo nam još fali da krenemo da se tu posipamo pepelom. Kad i drugi budu krenuli da se posipaju, kad i Srbi, muslimani i teroristi krenu to da rade, e, onda ćemo se i mi posipati. Pa nećemo valjda Rakocija da trpamo u isti koš s nekim četničkim vođom Al Kaide, s nekim Bin Ladenom i Arkanom.

Ja ni inače nisam neki ljubitelj preteranog pametovanja. Sad, kako mi se bliži še’seta godina, sve radije sedim ‘vako sâm i razmišljam, al’ samo umereno, ne pretržem se ja. Od mnogo pametovanja mi se nekako podigne pumpa, a od pumpe mi se digne pritisak. Tako je to bilo i onda kad se opet pojavio pandur Egipćanin. Tad se ispostavilo da se upleo u neku krijumčarsku aferu, pa su ga premestili, raščinili, pa su ga onda opet vratili. Malo je i smršô, tako se činilo. Al’ primetio sam i to da je ipak ostô glava familije. Bližio se kraj posla. I krenô je da nam dosađuje, da požurimo, Ramazan samo što nije stigô, treba još i dvorište izbetonirat’, a prednji deo kuće popločat’ sitnim crepovima u obliku nekog čudnog simbola, kao neka zvezda petokraka, al’ takva da joj se svi krakovi uvijaju nagore il’ nadole. A ja mu onda rekô da se na sveže malterisanu površinu ne može odma’ crtat’, mora prvo da se osuši, a vreme se požurivat’ ne može. Čovek bi se nekako još i mogô požurivat’, al vreme se ne moš’, pa što bi onda čoveka požurivali? I dotle mi je pandur Egipćanin dosađivô da mi se, ‘oćeš-nećeš, podigla pumpa. Čak se ponovo, eto, i on, do’vatio toga kako mi, eto, nismo muslimani, a bolje bi nam bilo da jesmo, pa ipak ne može nevernik džamiju da zida. Šta, koji kurac, mislim se ja, dolazi mi tu u mađarsko selo, parkira mi se u sred sela, u ulicu Ferenca Rakocija II, i još bi da me preobrati? Da nije možda preduslov da ja tu radim to da postanem musliman? Aj’ nemoj u usta da me jebeš, nisam ti ja čika Bem, pa neću ja kitu svoju da obrezujem samo da bi mogô tebi džamiju zidat’. Pa, našta će sve ovo da izađe, ‘oće l’ neki verski rat još da nam tu izbije? Sporečkasmo ti se mi tako, čak nam je i bočicu s rakijom pronašô u kesi, pa je krenô da histeriše kako smo mu ovim alkoholom obeščastili svetinju, džamiju, histerisô je, kažem ti, k’o neka glupava matora kurveštija, pa sam ga malo odalamio onom lopatom s kojom sam beton ravnô, da prestane već jednom. Jer ako nešto mrzim, onda je to baš mržnja. Što je širi tu među nama? Što nas ne ostavi na miru? Da živimo u miru? I sami sa sobom, i sa njima, al’ ako već s njima ne ide, onda barem sa nama samima. Okej, nemoj sad misliti da sav kiptim od mržnje, ne kiptim više, smirio sam se ja. Sve sam alate ostavio tamo, tako sam se nadrndô prilikom one svađe. Najviše mi je žao vaser-vage, specijalna stvarčica, nemačke proizvodnje, odatle sam je naručio. I metra mi je onog žao, i to je super nemačka roba. Ovde se takve stvari ne mogu kupit’, tako trajne, ‘oću reći. Al’ kad malo bolje razmisliš, mi, manjinci, trebalo bi da smo složni, mi Mađari i muslimani, bar kad je reč o mom selu, jebô ga ti.

Ne kažem, ne kažem ja da mi je ovde u Subotici teško, ni šljaka mi ne pada teško, nikad mi i nije padala. Ne krećemo mnogo rano, bude oko osam sati, a do pet se već i vratimo. Potrefi se nekad da ni nema posla, pa onda čituckam pomalo, dobro je što si mi opet donô knjige. Joj, što sam se smejô kad sam pročitô da Kur’an u stvari ne brani vino, nego ga čak i hvali na sva usta. Pa, šta mi tu onda talasa taj pandur Egipćanin? Normalno, da se isplatilo, nije se isplatilo, al’ sad ću već nekako izgurati do kraja, a možda će mi i kaznu smanjit’ za trećinu. Samo ovu zatvorsku klopu ne podnosim, večito neke prolive imam od nje.

 

                                                                                  preveo s mađarskog Marko Čudić 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail