Goran Vojnović

goran

Rođen je 1980. godine u Ljubljani. Njegovi kratki filmovi (Fužine zakon, Sezona 90/91, Moj sin, seksualni manijak, Kinezi dolaze) prikazani su na brojnim međunarodnim festivalima i osvojili su više međunarodnih nagrada. Zajedno sa režiserom Markom Šantićem, 2004. godine napisao je scenario za kratki film Sretan put, Nedime, koji je bio nominovan za nagradu Evropske filmske akademije, osvojio nagradu Srce Sarajeva i nagradu za najbolji studentski film na festivalu Tribeca u Njujorku. Kao gimnazijalac objavio pesničku zbirku Lep je ta svet (Lep je ovaj svet). Nedovršeni scenario za dugometražni film pretvorio u roman Čefurji raus! (Južnjaci, marš!), koji je nagrađen nagradom Prešernovog fonda, najvećom nagradom za područje kulture u Sloveniji i nagradom Kresnik za najbolji roman godine. Roman Jugoslavija, moja dežela objavljen je  2011. godine.

Piše kolumne, filmsku kritiku i radi kao novinar. Knjiga kolumni Ko Jimmy Choo sreča Fidela Castra (Kada Džimi Ču sretne Fidela Kastra) štampana je 2010. Dve godine ranije završava svoj prvi igrani film Piran-Pirano i kratki film Kitajci prihajajo (Kinezi dolaze). Režirao film Čefurji raus (2013).

Živi i radi u Ljubljani.

***

… »Ljudi pamte«, rekao mi je na kraju Danilo, »to je njihovo najveće prokletstvo.« I njegove su me reči pratile po krivinama Fruške gore i ravnicama oko Rume, sve dok ih nije za kratak tren nasilno oterao hrvatski carinik. Čovek sa grbom na grudima video je smisao svog postojanja u tome da spreči da neko u njegovu državu ne prokrijumčari ni jednu flašu srpskog alkohola, ali u njegovom domoljubivom poslanstvu te noći ga je zaustavilo pominjanje Novog Sada.

»Dolaziš iz Novog Sada?«

»Da.«

»Pa kako je tamo sad?«

»U redu.«

»E, kako je to tada bio lep grad. Da li ljudi tamo još uvek šetaju pored Dunava?«

»Mislim, da šetaju.«

»Kurac oni šetaju! Kad bi ti znao kako je to bio lep grad! Divan. A devojke! Takvih tamo sigurno više nema! Sve je to propalo. Ali tada! Meni se i danas diže kad vidim Dunav na televiziji. Šta je sve tada tamo šetalo, kad bi ti, Vladane, samo znao! Nema toga više nigde. Ni u Americi! «

Vratio mi je pasoš, ali nisam bio siguran da je bilo dobro ostaviti ga samog usred onog »sevdah« momenta. Onda je ipak uspeo rukom da mi pokaže da krenem dalje i opet otvorim državnu granicu. To bih sa zadovoljstvom i učinio da se moja krntija nije upravo tada odlučila na štrajk, što je i carinika iz njegovih novosadskih mokrih snova vratilo u ulogu branitelja »Lijepe naše«.

»Šta je sad?!«

Na sreću, krntija je shvatila ozbiljnost situacije i spasila nas od postnostalgične napadnosti »galeba« s levog brega reke Dunav, za koju mi se činilo da može biti okrutna i neumoljiva.

Ne znam zašto, ali uvek sam se plašio ljudi koji su se na takav način raznežili. Imao sam osećaj da su upravo takvi balkanski emotivci oni prividno »žestoki momci« sa svojom pesmom, koja može u svakom trenutku da im natera suze na oči, najopasnija od svih vrsta zveri koje se mogu naći u toj neprijatnoj životnoj sredini. U mojoj mašti »pjesmaroši« su bili u stanju da čine grozote kakve emotivno manje vatreni likovi nisu mogli ni da zamisle. Naime, mogao sam živo da zamislim kako čovek, veoma sličan dotičnom cariniku, uz zvuke tamburice nežno zavija »Ne dirajte mi ravnicu«, dok siluje trinaestogodišnju devojčicu iz Novog Sada, koja je zbog nečeg na ovom svetu kriva što on ne može više da šeta pored Dunava i pod ruku vodi njene punoletne sugrađanke.

Jednom sam to smrtno opasno emocionalno stanje pokušao da opišem Nadji. U tu svrhu nazvao sam ga »infantilni balkanski sentiment« i opredelio ga kao važan začin u neuravnoteženom bratskom klanju, koje se na ovim terenima ponavlja na svakih pedeset godina. Ideja poslednjeg u nizu ovdašnjih genocida, objašnjavao sam Nadji, možda je zaista bila hladnokrvno i monstruozno isplanirana, ali prilikom samog izvođenja, ljubitelji klanja su, bez sumnje, »padali u sevdah«, i uz zvuke harmonike istovremeno lomili čaše i glave.

Bar sam ja balkanske krvoloke oduvek tako zamišljao. Oni za mene nikad nisu bili duševno mrtvi izvršioci tuđih naređenja. Ne, u mojim strahovima oni su bili oznojena pijana bratija koja, dok muči zatvorenike, »odvaljuje« na te iste prelepe pesme uz koje su se nekad zaljubljivale i venčavale njihove žrtve. To je za mene bila metafora rata u Bosni, jedan veliki »sevdah najtmer«, jedna velika krvava orgija duševnog bola. Osveta nesrećno zaljubljenih i večito nezrelih ludaka. »Ko pjeva zlo ne misli,« verovatno su razmišljali ti uniformisani adolescenti, dok su pevali o klanju i bacanju u jame, grleći se pri tom i ljubeći se, i otvarajući jedan drugome svoju osetljivu balkansku dušu. Sve je bilo samo jedna velika patnja i tugovanje preterano osetljivih neandertalaca.

***

»Da li ćeš ići u Beč?«

To me je uveče, kad sam se blago opijen vratio iz Bos Bara i od reči do reči ponovio razgovor sa čovekom sa žutom podvodnom maskom, pitala Nadja. Slegnuo sam ramenima, što je u onom trenutku bio vrhunac mojih komunikacijskih sposobnosti. Bilo mi je već preko glave mog samotnjačkog lutanja po svetu, i zaželeo sam se njenog društva. Samo što još nisam bio u potpunosti ubeđen da li je želim na putu u Beč, ili samo u životu posle njega.

»Reci, ako želiš da idem s tobom. Da se tamo ne izgubiš bez potrebe.«

Verovatno mi nikada neće biti jasno kad je ta moja mala studentkinja, koja je, koliko juče, mami u Matenu vikendom nosila kese sa prljavim vešom, i bila ubeđena da kupovinom korišćenih džemperića spasava sirotinju u Kini, postala zrela osoba koja je razumela i tako komplikovano biće kakvo sam bio ja. Ona koja je do malo pre bila tako očaravajuća dok je na isti način blebetala o ratu protiv terorizma, o Škisovoj pijaci*, o koncertu „Srečne mladine“, o sladoledu Ben&Jerry’s koji je jela u Londonu, o krađi maminog bicikla ili o analnom seksu, ona koja je nekad ozbiljno mislila da bi na ovom svetu svima bilo lepše da nema groznih Amerikanaca, sad je bila »pametnica« u našoj vezi. Ona je postavljala prava pitanja, ona je prečula moje nezrelo mumljanje, ona je prozrela moje dečije sleganje ramenima i ona nije odustala od ovog jednosmerno odraslog razgovora.

Nadja je te večeri u paramparčad razbila moju teoriju o srećnoj deci koja u stvari nikad ne odrastu, jer žive sakriveni od stvarnosti u svojim kućicama za lutke. Kad je tako strpljivo prihvatila moju nesposobnost da bar približno zrelo odgovorim na neko od njenih pitanja i verbalizujem svoje probleme, morao sam jednostavno da pomislim na to da srećna deca možda ipak sazre brže od nas nesrećnika, koji ostajemo taoci svoje prerane i samo prividne zrelosti. Nesrećnika koje je sudbina stalno osvešćivala, ali nikad opametila.

Nadja je bila srećno dete i, dok sam ja gledao svoje prve izveštaje s fronta, ona je plakala, jer je njena sestra za rođendan dobila novi bicikl, a ona je morala i dalje da vozi stari. Kad sam ja ostao bez oca, ona je smrtno zamerila svojim roditeljima što joj, pred odlazak na rekreativnu nastavu, nisu kupili nove starke. Kad sam ja ostao bez majke, Nadja je užasnuta shvatila da je nastavnica matematike ne voli, i da joj je zato zaključila vrlo dobru ocenu, a dok sam ja samovao usred stranog sveta, Nadja se traumirala, jer nije smela da ode na školsku igranku.

Nadja je bila srećno dete kojem je na živce išao otac, jer joj nije dozvoljavao da probuši nos. Nadja je bila srećno dete koje je zaradilo tri meseca kućnog pritvora, jer je majka našla travu u njenoj školskoj torbi. Nadja je bila srećno dete koga je malo pre mature ostavio prvi momak, pa je zato na maturi postigla manje od sto bodova. Nadja je bila srećno dete koje je jednu za drugom prebolelo sve svoje dečije bolesti, a sad je sedela preko puta mene i bila je spremna za ozbiljan razgovor o ozbiljnim stvarima.

Ja, kojeg je život u jedanaestoj godini tresnuo po glavi, suprotno njoj, sedeo sam izgubljen pored nje i nisam imao blage veze šta da radim sa svojim detinjasto razigranim emocijama. Zato sam ih potiskivao, odbijao, negirao i krio se od svakoga ko bi mi se približio. Ostajao sam dete, dete koje možda zna šta se nekad pre mnogo godina desilo u Srebrenici i šta se još pre toga desilo u Vukovaru, ali ipak dete koje ne zna ni o čemu da razgovara ozbiljno. A najmanje o ozbiljnim stvarima o kojima bi trebalo da razgovara.

»Zar ti imaš vremena da ideš u Beč?«

»Znaš da ću ti se prilagoditi.«

»Dobro.«

»Kad bi ti išao?«

»Ne znam još da li ću ići.«

»Dobro.«

Više, ja, nesrećno dete, te večeri nisam smogao, pa sam postiđen spustio pogled. Uloge su definitivno zamenjene, i Nadja više nije bila moja mala učenica. Sad sam ja bio njeno bespomoćno dete koje ne ume da brine samo o sebi i potrebna mu je njena pomoć.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail