Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović je rođena 1963. godine u Beogradu. Magistrirala je 1992. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sa temom “Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918”. Doktorirala je 2001. godine na Filozofskom fakultetu sa temom “Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914”. Od te godine radi kao docent na Odeljenju za istoriju, katedra za Opštu savremenu istoriju. Izabrana je u zvanje vanrednog profesor 2008. godine.

Bila je:
– članica redakcija zbornika “Srbija u modernizacijskim
procesima 20. veka” (1994), “Srbija u modernizacijskim
procesima 19. i 20. veka” (1996) i “Srbija
u modernizacijskim procesima. Uloga elita” (2003)
– koordinatorka kurseva na Ženskim i Mirovnim studijama,
kao i u Alternativnoj obrazovnoj mreži.

Bavi se pitanjem demokratije u Srbiji i na Balkanu krajem 19. i početkom 20. veka, interpretacijama istorije u novim srpskim udžbenicima (potpredsednica je Balkanskog komiteta za obrazovanje u oblasti istorije), društvenom istorijom, procesima modernizacije, istorijom
žena u Srbiji. Za knjigu Srbija i demokratija: 1903-1914 dobila je Nagradu grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003. godinu.

Knjige
– Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918, Beograd 1994.
– Srbija i demokratija: 1903-1914, Beograd 2003.
– Kaldrma i asfalt: Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914, Beograd 2008.
– Ulje na vodi: Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, Beograd 2010.
– Noga u vratima: Prilozi za političku biografiju biblioteke XX vek, Beograd 2011.

 

ЕЛИТНА И МАСОВНА КУЛТУРА: КЊИГЕ, КОНЦЕРТИ, БИОСКОПИ, ЦИРКУСИ

Деценије на прелому два века биле су прекретне и за културни живот становника престонице. Своје слободно време Београђани су почели све више да испуњавају новинама које су стизале из Европе. Биле су ту и разне техничке новине попут биоскопа, које су у потпуности измениле дотадашњи живот и увеле масовну културу у свакодневни живот. Музички живот бивао је све квалитетнији захваљујући развоју првих хорова и настанку првих оркестара кадрих да изводе захтеван класични репертоар, за који раније није било обучених музичара. С развојем писмености читалачка публика постајала је све бројнија, а њена интересовања су, као и у Европи, ишла ка разноликој литератури која је служила за забаву и која се уклапала у све доминантнији концепт масовне културе. Највећу забаву грађанима Београда доносили су циркуси. Они су редовно посећивали српску престоницу доносећи са собом необичне “светске вештаке” и чудесне животиње чији су се ликови раније могли само назирати у ретким илустрованим публикацијама. Разни историјски извори сведоче нам данас о томе каква је била културна понуда у Београду тих 25 година, али и о томе како су Београђани волели да проводе своје време.

Књиге и њихови читаоци

Један од изванредних и до сада некоришћених историјских извора јесу годишњи извештаји Народне библиотеке Србије о читаности књига. Ти извештаји веома су пажљиво израђени и стручно статистички обрађени. Први је објављен 1895. године у Годишњаку Српске краљевске Академије. Они сведоче о кретању броја читалаца из године у годину, али, што је још важније, о њиховој социјалној структури. Будући да су бележене професије оних који су остављали своје реверсе у Библиотеци, данас је могуће реконструисати друштвену припадност читалаца и дати оцену о културним потребама и интересовањима различитих слојева грађана Београда. С обзиром на то да су у посебним рубрикама разврставане књиге по жанровима, имамо могућност да утврдимо колико је читана “научна”, а колико “забавна” литература, док нам посебне рубрике омогућавају да пратимо читаност домаће литературе у поређењу са читаношћу књига на страним језицима. Пописи рађени последњих година пред Први светски рат омогућавају нам да стекнемо тачну слику о популарности појединих страних књижевности. Из свега тога могуће је реконструисати потребе, навике и укус београдске читалачке публике и створити јаснију представу о најобразованијем делу друштва.

У времену до Првог светског рата можемо да разликујемо два периода, који се, судећи по резултатима исказаним у Извештајима, битно разликују. Први период обухвата првих шест година, од 1895. до 1900. године. У том времену библиотеку је посећивао мали број читалаца. Највећа посета забележена је 1898. године, када су библиотеку посетила 794 читаоца, а најмања 1900. године, када је ова установа, уместо уобичајена два месеца, била затворена три месеца током лета (јул, август, септембар). У том првом периоду, међу друштвеним групама које су узимале књиге у библиотеци убедљиво је највише било ђака и студената, који су за потребе свог школовања највише користили књишке фондове. Три пута мање су у библиотеку долазили њихови учитељи и професори. Остале читаоце Извештаји сврставају у групу “Чиновници, свештеници и лекари”. Њих је било најмање.

Када се анализирају жанрови књига које су ти читаоци узимали у библиотеци, види се да је научна литература превладавала над забавном. Тако је 1895. године било написано 5500 реверса којима је тражена научна, а 4.300 оних којима су читаоци поручили забавну литературу. Тај однос није се битно променио до краја првог периода, то јест до 1900. године. Било је то сасвим у складу с врстом публике која је користила услуге библиотеке. Ћацима и студентима била је потребна стручна и научна литература, док је мањи број других грађана тражио “забавну” литературу, што јасно говори о томе да у Србији читање као начин коришћења слободног времена до првих година 20. века није било честа појава.

Од прве године 20. века подаци су почели да се мењају и да указују на умножавање и раслојавање публике и њених интересовања. То је још један од поузданих посредних показатеља развоја грађанства у деценији која је претходила Првом светском рату. Од 1901. године Народна библиотека почела је да прави детаљније годишње статистике које нам дају далеко више података од пописа вршених првих година. Попис за 1901. годину показује да је, како закључује статистичар у свом уводном тексту, “било куд и камо читалаца више него у којој од досадашњих година”1. То потврђује податак да је на 9.923 реверса тражено 16.497 књига, што је било за 5.000 књига више него претходних година! Променила се и структура жанрова читаних књига. И сам писац Извештаја констатовао је да се те године за трећину смањио број тражених научних књига, а да је број тражених забавних књига био готово четири пута већи него раније. Такође, констатовано је да је први пут број књига на српском језику премашио број читаних књига на страним језицима2.

Од 1902. године Народна библиотека почела је да објављује још разрађеније статистике. Приљежни библиотекари израдили су изванредно богате пописе коришћених књига и њихових читалаца, на основу којих можемо прецизно да утврдимо интересовања становника престонице, њихове читалачке потребе и књижевни укус, и да проценимо које су идеје из стране литературе до њих допирале. Подаци казују да су се читалачке потребе постепено развијале и да се из године у годину увећавао број тражених књига. Те, 1902. године у библиотеци је било узето 24.852 књиге, што је за 8.355 више него претходне године. И даље су романи и други “производи” лепе књижевности били читанији од научне литературе (9.453 реверса према 9.029), што показује стабилан тренд повећања интересовања оних читалаца којима читање није било посао или ђачка обавеза.

(одломак из књиге

Калдрма и асфалт: Урбанизација и европеизација Београда 1890-1914)


Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail