Radmila Lazić

 

Buntovnica s razlogom. Više puta  volela zauvek, to je njen stih . Piše o onome o čemu drugi ćute. Ne čini ono što i drugi, ali je u stanju da učini ono što niko ne bi.

Za nju je rečeno da ispisuje poeziju na sopstvenoj koži. Za njenu poeziju da je poput dinamita i poput usijane lave. Da bode poput stršljena i osa.

 

Zbog dve proskribovne pesme našla se u  Šuvarovoj „Beloj knjizi“. Učestvovala je u odbrani ljudskih prava i pesnilčkih sloboda, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Branila je pesnike osuđene za tzv. neprijateljsku delatnost, pesnika Gojka Đoga i albansku pesnikinju sa Kosova Floru Brovinu. Učestvovala u svim antiratnim akcijama u Beogradu. Napisala je, tim povodom, dve pesme „Kriva sam“ i „Porteret anonimnog šetača“. Dobila je batine od „Obraza“ i fašističke nalepnice na vratima stana. Sa Marušom Krese, Bilanom Jovanović i Radom Iveković vodila je antiratnu prepisku, koju je objavio Zurkamp, a potom i Samizdat B92.

 

Ona je ta koja je napisala Priče i druge pesme i Doroti Parker bluz, uz još neke druge knjige. Za njih je dobila najviše pesničke nagrade, koje inače ne dobijaju pesnikinje.

Napravila je prvu antologiju ženske poezije Mačke ne idu u raj,  osnovala je i uredjivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Sve to u Srbiji.

Objavila je i knjige u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, Norveškoj i Makedoniji.

Diči se time što ju je preveo Čarls Simić.

 

—————————————–

ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ

 

Требало би да имам новог љубавника,

Овог да се ратосиљам

Као конзерве којој је истекао рок употребе.

 

 

Требало би брзо кола да возим

Кроз прозор коса да ми вијори

Као код какве Розамунде

Што на коњу језди.

Такве песме пишем.

 

 

Требало би до подне да спавам,

Да се излежавам на широком кревету

Као полегло жито по ”мајчици” земљи.

Требало би да не марим за време;

Да не каскам, да не журим.

Да испијам дан за даном, до дна – наискап!

Ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.

Па, опушке – под потпетицу!

Речи на жар. Врућицу у песме.

Такве песме пишем.

 

 

Требало би уску хаљину да носим.

Рамена крзном да огрћем.

На високе штикле да се пењем.

Да се нафракам и накинђурим,

Као божићна јелка –

Да ме не препозна ни рођена мајка.

 

Требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.

Да певам и плешем до три изјутра.

Да сам свесна својих женских дражи

Кад ми какав пастув приђе.

Такве песме пишем.

 

 

Требало би да ме не дотичу

Жаоке, бодље, бумбара и оса.

Марамицом као кап зноја са чела

Да обришем сваку бору, бригу.

 

 

Требало би да имам довољно лове

За кирију, порез и још приде.

Лова добро дође кад понестане осталога.

Кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.

С ловом могу дисати на кредит!

 

 

Требало би тело своје да сунчам

На каквој стени,

Далоко од докова Суноврата.

Требало би из земље Апатије

У земљу Жеља да емигрирам,

Све да желим ничег да се не одричем.

 

 

Требало би у миришљавој пени да се купам

Жилет вени да примичем.

 

 

Такве песме пишем.

 

 

ЖЕНСКО ПИСМО

 

Нећу да будем послушна и кротка,

Мазна као мачка, привржена као псето;

Са стомаком до зуба,

Са рукама у тесту,

Са лицем од брашна,

Са срцем-угљеном,

И његовом руком на мојој задњици.

 

 

Нећу да будем заставица-добродошлица

На његовом кућном прагу.

Ни змија чуваркућа под тим прагом,

Ни змија, ни Ева, из приче о Постању.

 

 

Нећу да ходам између врата и прозора,

Да ослушкујем и разабирам

Кораке од ноћних шумова.

Нећу да пратим оловно померање казаљки,

Ни падање звезда –

Да би се он пијан заглибио у мене као слон.

 

 

Нећу да будем уденута гоблен-бодом

У породичну слику:

Крај камина с клупчићима деце,

У врту с кучићима деце.

Па ја, као хлад-дрво,

Па ја, као зимски пејзаж.

Статуета под снегом,

У венчаници с наборима и воланима

Одлетећу у небо.

Алелуја! Алелуја!

Нећу младожењу.

 

 

Хоћу седу косу,

Хоћу грбу и котарицу,

Па да кренем у шуму,

Да берем јагоде

И скупљам суварке.

 

 

Да је већ све за мном,

И осмех оног младића

Тада тако драг

 

 

И ничим заменљив.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail