Uglješa Šajtinac

10599226_10205292815699412_4434841993129388362_n

Uglješa Šajtinac (Zrenjanin, 1971), dramski pisac, pripovedač, romansijer.
Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku Dramaturgija, 1999. godine.
Od 2005. predaje dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Romani: Čuda prirode (1993), Nada stanuje na kraju grada (2002), VOK ON! (2007) i Sasvim skromni darovi (2011).
Romani za decu: Vetruškina ledina (2006) i Čarna i Nesvet (2013).
Knjiga priča: Čemer (1997).
Drame: Rekviziter (1999), Pravo na Rusa (2001), Govorite li auastralijski? (2002), Hudersfild (2005), Banat (2007), Vetruškina ledina (2008) i Lepet mojih plućnih krila (2009).
Predstave po dramama Uglješe Šajtinca igrane su i domaćim, britanskim i američkim pozorištima.
Radio drame: U bunaru (1998) i Đakon Bogorodične crkve (dramatizacija romana Isidore Sekulić, 1999).
Po drami Hudersfild nastao je istoimeni igrani film (2007).
Za dramu Hudersfild dobio je Sterijinu nagradu za najbolji savremeni dramski tekst na Sterijinom pozorju 2005.
Za roman VOK ON! dobio je Nagradu „Biljana Jovanović“ za knjigu godine.
Za roman Sasvim skromni darovi dobio je Evropsku nagradu za književnost, Vitalovu nagradu za najbolju knjigu godine i Nagradu „Bora Stanković“.

Tekst

Nemaš frke za doček. Zabavno je da ćemo se sresti u istom danu iako je on za tebe sutra a za mene prekosutra.
Ne mogu da te ne opomenem da opet lupetaš. “Vesele Banaćane” je slikao Stevan Aleksić a ne Paja. Eto ti Libertvila! Tamo je dosta emigracije sahranjeno, iz ugla angažmana naše porodice, uglavnom neprijateljske. Ali, to se tvoje i Gordanine generacije već manje tiče, vi, krštena deco! Celu priču o stradanju nepodobnih posle komunističke revolucije ja svodim na jedan jedini oteti iskaz našeg pokojnog dede, Li Marvina, “oslobodioca”! Kad su krajem osamdesetih počeli da se dižu glasovi potomaka ugnjetenih monarhista i desničara, pokušao sam da ga pitam nešto o tome. ( O, kako je samo teško bilo pokušati išta na tu temu s njim!) “Nije tebalo tako raditi s njima. Streljati samo zato što je neko upro prstom. To su deca tih koji su mogli biti pošteđeni…” Eto ti Srba. Možda i upoznaš neke od njih tamo, možda e odvedu u crkvu, na neku ravnogorsku igranku…
Ne pominji im ovo a ni to da ti je rođeni brat bio poslednja generacija polaznika marksističke škole i nosilac jednog od poslednjih serijskih brojeva članskih karata Saveza komunista Jugoslavije. Ateista.
Neće za tebe biti problema, ti ćeš našu slavu sačuvati, koljivo i ikonu. Nemam ništa protiv. Neverovatno kako je sve to udešeno. Umesto da jedan strada, za primer, da ostale oslobodi muke, mi moramo da stradamo svi, mi biramo da stradamo sve dok izbora ima. Tu religioznu crtu koja je preživela zahvaljujući očevoj familiji, najpre pokojnoj Nani i Dejki, ostavljam Gordani i tebi.
A šta će meni ostati?
Izvini što sam toliko samoupitan, ali Daca me zaprosila. Dakle, hoće da se venčamo. Ja imam deset razloga da pristanem na tako nešto, od toga jedan i najvažniji ostaje u tajnosti – razlog koji samo ona zna.
Ostalih devet mogu da ti nabrojim. Mogu i kada se vidimo, kad stigneš, ali, lakše mi je ovako.
Dakle, devet od deset razloga koji moj brak s Dacom i selidbu u daleku zemlju čine vrlo mogućim su:
2. (Počinjem od drugog jer sam prvi rekao samo Daci.) Sve brže starim, a ova zemlja se sve sporije menja na bolje.
3. Prošlo je deset godina od 2000. Niko se više ne seća ko je poražen, a ko pobeđen. Kad sam 5.oktobra išao u Beograd na demonstracije, a vi me čekali da li ću se živ vratiti, kakav sam se vratio? Sećaš se da sam plakao, okej, bio sam pijan, ali još tada sam ti rekao: Opet su sve to izveli oni! Policija i kriminalci. Bio sam u pravu.
4. Prošao sam pored zabavišta i, da, tamo stoji:”Srbija Srbima” i “Policiji Smrt”. Kad se čita odozgo nadole ispada: “Srbija policiji” i “Srbima smrt”. Kako god da se čita, nečija deca ulaze i izlaze iz te zgrade svakog dana, iza tog zida se igraju, užinaju i odrastaju.
5. Izgledi da ću ja biti roditelj su mali. Onaj teški nazeb, praćen upalama zbog kojih sam ležao u pokrajinskoj bolnici nakon “tri nedelje rata”, nije bio zajebncija. Eto, preživeo sam prevrtanje vozila i vađenje iz zamrznutog kanala, ali ne sasvim. Ne brini ništa, godinama sam ja to naslućivao, odlazio sam na preglede i pratio, sad sam već odavno smiren i svestan.
6. Neću više nikada da idem na godišnjice. Da me jedan od školskih drugova pita imam li ja nekakve veze u policiji – klinac mu je upao u problem, a “ja sam kao vozač, ne radim ništa, neki trgovački putnik, čini mu se da znam nekog”. O, znam ja na šta on misli! On, u stvari, misli da smo i mi jedni od tih sinova koji nisu morali da se trude, jer, njihovi su očevi pratili i obavštavali, obezbeđivali. Mislim da znam čak trojicu i to samo od nekolicine nas koji smo se igrali kao deca čiji očevi su to radili. Pitam ga šta je klinac zajebao, sad se kao pravim da mogu da mu pomognem! Tukao je Kineze u njihovom komisionu. Razlog rasistički. “Sad ga stalno privode na razogovore, evo, kad su ubili onog psa i obesili ga ispred kineskog komisiona, opet su ga privodili.”
7. Veoma važan. Mojim odlaskom prestaju sve moje pretenzije na porodičnu imovinu, jasno, uz tvoje i Gordanino čvrsto stajanje na poziciji da se ujaku, stricu i ostalim potencijalnim naslednicima više ništa ne deli. Ako budete imali decu, sve što je trebalo biti moje nek bude njihovo.
8. Po Katonu: Malis moribus maxuma spe ili ko to određuje kako ćemo mi živeti. Dakle, tu su, svaki dan sve brojniji –“opake ćudi a puni nade”!
9. Amerika je idealna za mene. Ateistička zemlja. Oni pišu: In God we trust. Pošto pišu samo “Boga”, a ne i ime tog Boga, znači nije ni važno koji Bog. Dakle, možda baš Bog nas koji ne verujemo? Čist ateizam, raj za mene!
10. Stidim se svega što me okužuje, najviše sebe samog.

Ti si genije, ti moraš ovo da razumeš i da se ne uzbuđuješ jer se nijedna moja odluka ne tiče tebe.
Dakle, imam sve bitne informacije. Biću na Surčinu u to vreme. Nešto jebava karburator u poslednje veme, pa ću doći firminim pikapom.
Veme postaje lepše, imaš sreće.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail