Ivan Janković

Ivan Janković je rođen 1946. U Beogradu, gde i sada živikao slobodni pensioner. Sociolog i pravnik, dugogodišnji advokat. Osnivač Udruženja za borbu protiv smrtne kazne (1981) i nevladine organizacije Srbija protiv smrtne kazne (2012).  Član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja (2007-2013). Objavio mongrafije Na belom hlebu (2012) i Smrt u prisustvu vlasti (1985) i, kao koautor: Zabrana zlostavljanja: priručnik za policiju i zatvorsko osoblje (2010), Kosovski čvor: drešiti ili seći? (1990), Društvene devijacije: kritika socijalne patologije (1981), kao i više članaka u pravnim, sociološkim i istorijskm časopisima. Knjiga Kata Nesiba I komentari objavljena je 2017. godne (prvo izdanje 2014.)

TEKST

Kragujevački rasplet i usputno raskrinkavanje jednog falsfikata

 

Koliko god see mi trudili da ovoj pripovesti damo jedan u osnovi rodno ravnopravan, ako već ne i umereno feminističan ton, zli Patrijarhat uvek iznova pokazuje svoje brkato lice i u narativ nam subverzivno podmeće sve nove i nove Očeve i Oce. Već smo imali da se bavimo Ocem Srpske Pismenosti, a sada ćemo morati da posvetimo pažnju i Ocu Srpskog Pozorišta. Epizodu koja sledi nam je saopštio naš Dobrotvor Duh, u saradnji sa svojim bivšim pripravnikom a docnije samostalnim Duhom Teatra (kragujevačkog).

Toga novembra 1834. godine, kada su Kata i Kara-Kost Kruševalija prispeli u Kragujevac, u mestu se nalzio slavni slaveno-serbski spisatelj i predani pozorišni poslenik, Joakim Vujić. Došao je na poziv Knjaza Miloša, da ustroji knjaževsko-srpsko pozorište.

Udarna predstava na kojoj je Vujić počinjao rad u novembru bila je Fernando i Jarika, posrbljena melodrama s brodolomima i pevanjem, od nemačkog mistika Karla fon Erkhartshauzena. Scenografiju, kojom je dominirao Fernandov brod, nasukan na sprud egzotičnog ostrva, izradio je Adolf Berman, director kragujevačke tipografije (štamparije), a muziku je komponovao i njome dirigovao Jozef Šlezinger, kapel-majstor Knjaževsko-srpske bande. Fernanda, sina španskog admiral, igrao je, naravno, sam Vujić, a grozničavo je tražio glumca za ulogu divljakinje Jarike. Da, Čitateljko, glumca, jer žena na srpskoj knjaževskoj pozornici 1834. godine nije smelo biti, kao ni u Šekspirovom Globu nešto ranije.

Čekajući da ih sasluša Narodni sud, Kata i Karaa-Kosta se prošvercuju na probu Vujićevog komada i oboje zaneme od čuda videvši na sceni ispolinsku, taj   pièce de résisance Bermanove scenografije . Srećom, njih dvoje su još pri prvom susretu, u Beogradu, uvežbali komunikaciju rukama, pa je trenutno onemela Kata privremeno gluvonemom Kosti rutinski prevela na znakovni jezik šta to govore i pevaju glumci.

Nije nikakvo čudo što su, našavši se po prvi put u jednom Talijinom hramu a naviknuti na pelivanska rvanja i Karđozove lutke kao glavne vidove scenske produkcije unutr orijentalne otomanske kulture, zanemeli Kata i Kosta. Ali čudo je što je, ugledavši sa scene Katu, obavijenu polumrakom i naslonjenu na dovratak u dnu sale, zanemeo Otac Teatra. Čudo, jer on nikada u životu nije ostajao bez reči, čak ni prilikom najjezovitijih pustolovina koje je doživljavao, uključujući tu i “stašnu na Crnome Moru buru s trepetostrašnim molnjama i gromovi” i njegovo “morsko Srženije s Turskim Korsarom Abdulom Tripolitanom iz Afrike”. A čudo i zato što je Otac Teatra celog svog veka (a naročito posle neuspelog braka) bio notorni ženomrzac. Njegova je mizoginija bila legendarna. Ta nije li baš Otac kao moto svom posrbljenom Slepom mišu stavio ovu duboku misao, i to na latinskom(jer umeo je on poput Plavog zeca, “šiti, piti i latinski govoriti”):

Aspide quid pejus? Tygris. Quid Tygride? Deamon.

Deamon quid? Mulier. Quid Muliere? Nihil.*

Posle jedne improvizovane audicije u četiri oka, na kojoj je Kata po običaju zablistala, Vujić se odluči na nemoguću misiju: da od Knjaza izmoli dozvolu za učešće naturščikinje Kate u predstavi – za ulogu divljkinje, mišljaše on, nije joj bilo ni premca ni premkinje. I on zaista izdejstvuje audijenciju kod Knjaza. Duh Teatra nam kaže da se to zbilo u knjaževskom dvoru u Kragujevcu, na dan Sv. mučenika Gurija, 15.novembra 1834. godine (po starom kalendaru). Ova scena je ovekovečena na jednom crtežu, koji je do danas bio potpuno nepoznat stručnoj javnosti. Mi smo ga dobavili dobrotom naših brzih pomoćnika iz sveta Duhova i ovde ga reprodukujemo u jarkim bojama, tebi, Čitateljko, na radost, a istoričarkama umetnosti na korist.

 

  • Što je gore od aspide? Tigar. Što od Tigra? Demon. Od Demona što? Žena. Što od žene? Ništa. (Vujićev prevod)

 

 

 

 

 

(Kata Nesiba)

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail