Jasminka Petrović

Jasminka Petrović (Beograd, 1960), studirala je španski jezik i književnost. Uređivala je dečju emisiju na Radio Pingvinu, časopis National Geographic Junior , pisala za mnoge dečje časopise. U Jacin opus ulaze raznovrsna dela poput knjiga Leto kada sam naučila da letim , Ovo je najstrašniji dan u mom životu , 35 kalorija bez šećera , Giga pravi more , O dugmetu i sreći , Kaži teti “Dobar dan” , Škola , Sve je u redu , Hoću kući i Seks za početnike . Njeno stvaralaštvo ohrabruje čitaoce da uporno preispi- tuju svet u kome žive, da ga istraže, izuče i da izvuku sopstvene zaključke van ustaljenih šema i matrica.
Među nagradama koje je dobila su i: Srebrno Gašino pero za najduhovitiju dečju knjigu ( Kaži teti “Dobar dan” , 2004. i Leto kada sam naučila da letim , 2016), Neven ( Kako postati i ostati glup , 2005 i Leto kada sam naučila da letim , 2016), regionalna nagrada Mali princ ( Ovo je najstrašniji dan u mom životu , 2007) i italijanska nagrada In viaggio nelle parole SOGNI za priču Il sogno del giardiniere (2011). Tri puta je osvajala nagrade Zma- jevih dečjih igara – dva puta Rade Obrenović , za roman Ovo je najstrašniji dan u mom životu (2006) i za doprinos stvaralaštvu za decu (2010), i Plavi čuperak za roman Leto kada sam naučila da letim (2016). Najbrojniji dečji žiri na svetu četiri puta je dodelio Jasminki Petrović na- gradu Dositejevo pero ( Ovo je najstrašniji dan u mom životu , 2007; 35 kalorija bez šećera , 2009; Od čitanja se raste , 2013; Leto kada sam naučila da letim , 2016.)
Knjige Jasminke Petrović prevedene su na tridesetak jezika.

Kako je počelo moje letovanje

Baba hrče. Poludeću. A tek kako me izluđuju ovi komarci. Ulaze mi u nos i oči. Uskoro će da svane, a ja sam još budna. Plus sam i gladna. Vrtim se po krevetu. Spavaćica mi se uvrnula oko tela kao papir oko bombone.

Toliko sam se radovala ovom letu i ovom raspustu! Mislila sam da će me mama i tata pustiti da kampujem s Lukom i njegovim društvom. Druga varijanta mi je bila da idem sa Saškom u Kraljevo kod njene sestre od tetke. Ali ništa od svega toga! Jednog popodneva mama me je ubacila u mašinu:

– Vidi kako si bleda! Po ceo dan piljiš u taj kompjuter. Aj ti lepo da kreneš ove godine s babom na Hvar. Ima da ti bude super: more, sunce, društvo, zaljubljivanje… Ja sam u Starom Gradu provela najlepša leta u životu, samo kad se setim…

Bla-bla-bla … i ja se kao som upecam na udicu i pristanem. Naravno, čim sam ušla u autobus, odmah sam se pokajala, međutim, tada je već bilo kasno. Baba je izvadila iz kese jastuk, ali ne onaj fensi za put, оnaj što se naduvava, nego pravi veliki jastuk za krevet. Tom jastučinom je zagradila prolaz, pa su se ostali putnici jedva provlačili do svojih sedišta. Od blama sam nabila glavu u prozor i pravila se da nisam s njom. Ni situacija na peronu nije bila ništa bolja. Mama i tata su mi davali poslednja uputstva pred put, urlajući kao izgubljeni u šumi. Pošto ja na to nisam reagovala, počeli su mahnito da skaču i udaraju o staklo. Utom mi je stigla i poruka od Saške: Srećnice, srećan ti put! Ivana i ja se smaramo u školskom. Pozdravi more u naše ime i kaži mu da ćemo jednog dana i nas dve da ga upoznamo. Jednom, kada budemo bile slavne i bogate. Ljub.

Krenula sam brže-bolje da im odgovaram kako stvari stoje sasvim drugačije nego što one misle. Srećni su oni koji sede na zidiću u školskom i smaraju se, a ne oni koji idu s babom na letovanje. Napisala sam im još i da bih ja najradije iskočila iz autobusa ili, bolje rečeno, iz sopstvene kože… I taman da pritisnem Send, autobus krene, a mama i tata počnu da trče pored mog prozora. Mislila sam OK, trčaće malo, pa će stati. Ne putujem na rekreativnu sa učiteljicom. Međutim, greška u proceni. Njih dvoje su trčali za autobusom kroz celu stanicu, trčali su i niz ulicu, i dok smo stajali na semaforu, i kad smo prelazili raskrsnicu… Taj glupi porodični ritual mama i tata primenjuju svaki put kad Luka i ja negde putujemo. I sto puta smo im rekli da to ne rade, ali ne vredi. Luka misli da tako nastoje da se iskupe za roditeljske grehe. Ja ne mislim ništa, samo propadam sve dublje u zemlju, tj. u sedište.

Obrisala sam poruku koju sam napisala Saški, stavila sam O, dopisala ljub, ljub i pritisla Send. Bolje da mi zavide nego da misle da sam kreten. Poruka je otišla pravac u školsko, a ja sam ostala da sedim u autobusu i gledam mamu i tatu kako trče i mašu pored prozora. Izgledali su kao trećerazredni ulični zabavljači. U jednom trenutku tata je počeo da posustaje. Još neko vreme je hodao posred ulice, a onda je stao. Bio je znojav, razdrljan i zadihan. Savio je glavu i spustio ruke na kolena. Premrla sam od straha da ga ne raspali neka kamion- čina. Mama je nastavila da trči do pešačkog ostrva. Naslonila se leđima na semafor i mahala, mahala, mahala sve dok nije naišao tramvaj i zaklonio je. Onda me je pozvala na mobilni i rekla da povedem računa o svom ponašanju, da slušam babu i da joj ne dižem pritisak jer njena zdravstvena knjižica ne važi u inostranstvu, što znači da bi svaki babin odlazak kod lekara morao ekstra da se plati. Dok je autobus vozio Gazelom preko Save, mama mi je objašnjavala da je to sve zato što nismo uplatili dodatno zdravstveno osiguranje jer je takva finansijska situacija. Takođe mi je rekla da to nije obično putovanje, i da će baba mnogo da se potrese, i da ja moram da joj budem oslonac, i da će ona i tata doći na Hvar čim predaju projekat, i da ja ništa ne brinem, da će sve biti u redu, da je Stari Grad najlepše mesto na svetu, ali da tamo ne govorim bre i da ne koristim ćirilicu, da su tamo divni ljudi, mada može da se nađe i neko ko će popreko da me pogleda, ali da to ne shvatam lično, i da smo o tome već razgovarali, i da je najbolje da se držim babe, a onda je rekla da mora da prekine jer se tata ukočio i ne može da ispravi leđa.

Eto, tako je otpočelo moje letovanje. Blago Luki! On uvek prođe bolje od mene. Ali uvek. Mogu samo da zamislim kako se sad zeza na Srebrnom jezeru dok ja slušam babino teste- risanje. Već drugu noć ne spavam. U autobusu je bilo užasno zagušljivo. Klima je slabo radila. Htela sam da čitam, ali se neka likuša pobunila da joj smeta svetlo, pa sam morala da isključim lampu. Inače, najveća žurka bila je na granici. Baba nikako nije mogla da nađe dokument o saglasnosti mojih ro- ditelja da me puštaju van zemlje. Panično je preturala po tor- bama razbacujući oko sebe hranu, flaše, naočare, maramice, papuče, kreme i sl. A kad nas je dovoljno izblamirala pred carinicima, setila se da je dokument stavila na sigurno mesto – u kesu s lekovima. Čim je autobus krenuo, u znak protesta stavila sam slušalice i pustila muziku, ali to nije zaustavilo babu da mi svaki čas gura pod nos breskve, sendviče i kiselo mleko. Ko još nosi kiselo mleko na put?

U Split smo stigle u sedam ujutru. Htela sam da operem zube na česmi kod autobuske stanice, ali je baba zaurlala kao bengalski tigar:

– Kakvo pranje zuba! Hoćeš da nam ode trajekt? Je l’ to hoćeš? Uzmi žvaku i gotovo! Da li ti gledaš reklame? – vikala je uspaničeno i vukla me za ruku. Kad upadne u histeriju, baba počinje da govori neverovatne gluposti, i to vrlo, vrlo glasno

(iz knjige Leto kada sam naučila da letim )

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail