Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Zemun, 1965), urednik u časopisu Reč i u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. Diplomirao je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i na istom univerzitetu doktorirao na Odseku za rodne studije. Objavio je knjigu kratkih priča Kao da je bilo juče (1995) te zbirke eseja Osam i po ogleda iz razumevanja (2008) i Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer (2011).

Borba oko tumačenja

Michael Rosen
Fascism: I sometimes fear…
I sometimes fear that
people think that fascism arrives in fancy dress
worn by grotesques and monsters
as played out in endless re-runs of the Nazis.
Fascism arrives as your friend.
It will restore your honour,
make you feel proud,
protect your house,
give you a job,
clean up the neighbourhood,
remind you of how great you once were,
clear out the venal and the corrupt,
remove anything you feel is unlike you…
It doesn’t walk in saying,
“Our programme means militias, mass imprisonments, transportations, war and persecution.”

Michael Rosen
Fašizam: ponekad strahujem…
Ponekad strahujem da
ljudi misle da će fašizam stići u iznošenom kostimu
koji krasi rugobe i čudovišta
dobro poznata iz beskrajnih repriza nacizma.
Fašizam ti stiže kao prijatelj.
On će ti povratiti čast,
učiniće te ponosnim,
sačuvaće ti kuću,
daće ti posao,
očistiće ti kraj,
podsetiće te na tvoju nekadašnju veličinu i sjaj,
obračunaće se sa izdajnicima i podmitljivcima,
ukloniće sve što je drugačije od onoga što veruješ da tebi pristaje…
On ne ide uokolo da obznani:
„Naš program podrazumeva naoružane ljude, masovna hapšenja, iseljavanja, rat i progone.“
***
Michael Rosen je profesor dečje književnosti na koledžu Goldsmiths Londonskog univerziteta. Radio je i predavao i na čuvenom Institutu za obrazovanje u Londonu. Pored stručnih tekstova i komentara, piše poeziju i prozu, kao i priče za slikovnice. Njegovu pesmu na početku ovog teksta, međutim, nisam preveo zato što verujem, a verujem, da bi se ona obavezno morala naći u domaćim školskim programima za nastavu književnosti, kao što verujem i da bi ovdašnji nastavnici književnosti morali čitati Rosenove tekstove o tome kako predavati i raditi književnost sa decom i na šta bi uopšte trebalo da liči rad sa decom u školama (neki od tih tekstovi se mogu naći i ovde).
Rosenova pesma/upozorenje ovde mi je zanimljiva zbog narativnog preokreta (mogli bismo za to upotrebiti i dramski – da ne kažem dramatični – termin peripetije) kojim se posebno naglašava naša nesposobnost da opasnost uočimo ili prepoznamo na vreme. U korenu te nesposobnosti leži, kako to Rosen s pravom sugeriše, nedostatak veštine da stvari protumačimo na pravi način. Drugim rečima, iza središnje teme Rosenove pesme leži gotovo jednako važna priča o interpretaciji, dakle o razumevanju kako teksta tako i sveta (jedno bez drugog ionako ne ide). I zato mislim da bi bilo važno ovu pesmu raditi sa đacima u školi. Nije tu reč „samo“ o fašizmu, ta pesma dakle govori i o tumačenju i naglašava koliko je ono bitno za nas. Stoga ovo nije tekst ni o fašizmu ni o Rosenovoj pesmi protiv fašizma – ovde će biti reči o interpretacijama, i to sasvim konkretnim, jednog dela o kome smo na ovom mestu već govorili.
U dva navrata pričali smo o literarnom i filmskom serijalu „Igre gladi“ (ovde i ovde). Oba puta sam rekao kako mi se čini da postoji određeni „revolucionarni“ potencijal u tom verbalnom i vizuelnom štivu, ali sam se od tog uvida i oprezno ogradio zato što sam posumnjao da je primarni motiv autora bio zgrtanje novca, u kom slučaju, pomislio sam, nema ništa od revolucionarnog učinka koji bi se dogodio makar u glavama čitalaca i gledalaca, naprosto zato što konzumenti ne dižu revolucije. Nisam bio u pravu. Mogući učinak dela sveo sam isključivo na intencije njegovih autora i tako napravio jedan od krupnijih interpretativnih previda. Još neke okolnosti uticale su na moju, ispostaviće se, reduktivnu interpretaciju: nepoverenje prema komercijalnoj „umetnosti“ i gubljenje iz vida nekih važnih aspekata popularne kulture.
Stvarnost me je demantovala, i to kako na Tajlandu tako i u Sjedinjenim Državama. Kao revolucionarna alatka za kojom su posegli mahom nezadovoljni mladi ljudi (kojima su knjige i filmovi prevashodno i bili namenjeni) ispostavio se prkosni pozdrav koji je uvela glavna junakinja „Igara gladi“ Katniss Everdeen podigavši tri prsta da bi izrazila tugu zbog ubistva svoje mlade prijateljice. Zbog tog pozdrava danas se na Tajlandu hapse učenici. Tim pozdravom radnici u McDonaldsovim restoranima brze hrane u Sjedinjenim Državama zahtevaju povećanje minimalnih nadnica za rad. Priča o pobuni protiv nepravde metonimijski se sažima u jedan prkosni gest koji zahvaljujući popularnoj kulturi, to jest širokoj disperziji njenih proizvoda postaje svuda prepoznatljiv i trenutno prenosi poruku o potrebi da se ustane protiv nepravde.
Podsetimo se: posle više meseci protesta i nereda, vojska je 22. maja 2014. na Tajlandu izvela državni udar pod izgovorom da zavodi red u zemlji. Po dolasku na vlast, vojna hunta je zabranila javna okupljanja više od pet osoba i svaku javnu kritiku novih vlasti, što je u praksi značilo zatvaranje tv stanica i ukidanje sajtova sa političkim sadržajem. Građani, a pre svega učenici i studenti na Tajlandu, na to su odgovorili nemim podizanjem tri prsta na javnim mestima, nadahnuti upravo filmskim gestom prozne junakinje Katniss Everdeen. Vojne vlasti, pak, na to su reagovale pretnjom da će uhapsiti svaku veću grupu ljudi koji na javnom mestu podignu tri prsta. Za pukovnika koji se u ime vojnih vlasti obraća javnosti to je nesumnjivo gest otpora i pobune i stoga je pretnja sasvim opravdana protivmera. Sve to događa se prvih nedelja po uspostavljanju vojne uprave nad zemljom.
Za protestante tri visoko podignuta skupljena prsta predstavljaju 1) simbol otpora protiv oficira koji su izveli državni udar, baš kao i 2) slobodu i 3) demokratiju koje guše vojne vlasti. Vojni zvaničnici, iako svesni da je reč o gestu koji je preuzet iz filma (i to naučnofantastičnog), upravo tako taj gest i čitaju i najavljuju da će se obračunati sa onima koji ga demonstriraju. To je podela uloga s kraja maja i početka juna: mreža značenja preuzeta iz jedne naučnofantastične priče projektovana je na realnu situaciju i odredila mesta i karaktere njenih učesnika, upravo onako kako to obično i biva s delima popularne kulture. Pobunjenici protiv tajlandskog vojnog režima povukli su analogiju između fikcionalnog sveta i stvarnosti u kojoj žive i jednim simboličnim gestom, podizanjem tri skupljena prsta, učinili je delatnom. Vlasti su ispravno razumele njihovu poruku i u skladu s tim pribegle nasilnim merama da to spreče. Tako je fikcija postala sušta realnost.
I to još traje. Krajem prošle godine doneta je odluka da se prvi deo trećeg nastavka serijala „Igre gladi“ povuče iz tajlandskih bioskopa kako bi se sprečili sukobi između policije i vojske, s jedne strane, i studenata, s druge. Naime, jedna studentska organizacija kupila je na stotine karata za projekciju filma, što su vlasti razumele kao pokušaj da se uprkos zabrani organizuje protest. Narednih dana usledila su hapšenja studenata koji bi na javnim mestima upriličili zabranjeni pozdrav. Na te progone studenti odgovaraju širenjem repertoara kulturnih referenci, pa je jedan od njih uhapšen jer je na javnom mestu „nemo čitao“ roman „1984“ Georgea Orwella.
U protestnoj priči iz Sjedinjenih Država sa samog kraja prošle godine takođe imamo više referenci na popularnu kulturu. Pored „Igara gladi“, za protestante je tu od simboličnog značaja bio i drugi veliki literarni i filmski serijal – „Harry Potter“. Aktivisti su u tom slučaju privoleli mlade da podrže zahteve radnika asocijacijama na čuvenog dečaka-čarobnjaka koji (mimo svoje volje) postaje glavni (pozitivni) junak večite borbe između dobra i zla. Naravno, i serijal „Harry Potter“ mogao bi se tumačiti na isti način na koji sam ovde prvobitno predstavio „Igre gladi“. Vrednosti na kojima insistiraju autori knjiga i filmova iz „Potter“ niza lako se daju uklopiti u svetonazorski milje nove konzervativne revolucije koja teče.
Ali, pokazuje se da za učinke proizvoda popularne kulture nisu presudne isključivo intencije i ideološke sklonosti njihovih autora. Mnogo zavisi i od interpretativnih sposobnosti „konzumenata“. Pritisnuti lošom stvarnošću u kojoj žive, čitaoci i gledaoci ovih serijala (na Tajlandu i u Sjedinjenim Državama) prepoznali su „realnost“ fikcionalne pobune protiv nepravde (političke, odnosno socijalne), identifikovali se sa njom i počeli doslovno da je žive. Tako se u ta dva slučaja „revolucionarni“ potencijal popularne kulture ostvario u činu „kreativne“ interpretacije koja je uspostavila vezu između fikcije i stvarnosti. Ta interpretacija kreirala je novu mrežu značenja u realnom svetu i podstakla pobunu. Pokazalo se, dakle, da potencijal da budemo delatni umnogome zavisi i od veštine da tumačimo i povlačimo analogije između svetova fikcije i realnosti.
Pri tom, jasno je da tumačenja mogu krenuti u raznim i ne uvek „ispravnim“ pravcima, pa je stoga važno skrenuti pažnju i na interpretativnu odgovornost. Verujem da je škola pravo mesto za sticanje veštine „čitanja“ i uvećavanje ličnih i kolektivnih interpretativnih kapaciteta, kao i za formiranje svesti o posledicama tumačenja i obavezi da se za njih preuzme odgovornost. U tu ozbiljnu igru tumačenja i borbe za značenje krajem juna upustili su se vojne vlasti i studenti na Tajlandu. U blažem obliku, ista borba odvija se i u McDonaldsovim restoranima u Sjedinjenim Državama. Ista borba je od presudnog značaja i za nas ovde, i to upravo onako kako o tome govori pesma s početka ovog teksta: ta pesma nas opominje da budemo krajnje oprezni i pažljivo iščitavamo i tumačimo priče koje smo inače spremni da prihvatimo zdravo za gotovo jer nam se čine bliskim i zdravorazumski ispravnim.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail