Mirjana Đurđević

 

Mirjana Đurđević (Beograd, 1956.), doktorka tehničkih nauka i profesorka hidrotehnike i komunalne infrastrukture u Visokoj građevinsko-geodetskoj školi u Beogradu, je jedna do te mere tvrdoglava žena da čak povremeno i drži reč. Naime, pod okriljem mraka izazvanog nestankom struje, u noći izneđu 28. i 29. oktobra 2000. godine sama sebi daje reč da će u demokratiji pisati romane. (Vidi Čas anatomije na građevinskom fakultetu, p.151.) Sva takva naopaka – očigledno je bukvalno shvatila promene – kreće u ispunjavanje svog nauma, te je od tada napisala jedanaest romana:

 

Čas anatomije na građevinskom fakultetu (2001);

 

Treći sektor ili žena sama u tranziciji (2001, 2006, 2009);

 

Ubistvo u Akademiji nauka (2002, 2007);

 

Parking svetog Savatija, (2003, 2008);

 

Deda Rankove riblje teorije (2004, 2010);

 

Aždajin osmeh (2004);

 

Jacuzzi u liftu (2005);

 

Prvi, drugi, treći čovek (2006, 2008);

 

Čuvari svetinje (2007, 2008);

 

Čim preživim ovaj roman (2008, 2009);

 

Kaja, Beograd i dobri Amerikanac (2009, 2010, 2011).

 

Njoj se, dakle, ne može zameriti ni da je nedosledna, ni da je u reforme sopstvene biografije krenula sporijim tempom nego što je to sama od sebe očekivala. Ipak se neće kandidovati ni na jednu značajnu funkciju na nekim budućim izborima.

 

 

Veliki Sekretar, ∴Br. Borislav Pekić, i dalje čita i čita i čita: ”

 

…Braća treba pri ovome da imaju više obzira i ljubavi prema našoj ustanovi i njenim interesima nego što se daju rukovoditi obzirima neke pogrešne bolećivosti prema vinovniku indiskrecije od sitnog i krupnijeg značaja. Samo će se na taj način moći lečiti ovo veliko zlo koje preti da unese jedno pravo rasulo u naše lože, naglasio je na kraju Veliki Majstor. Braća su njegovo izlaganje pozdravila znakom saglasnosti…” Pfpfpf! Znak saglasnosti, profano bi se mogao i nekom vrstom aplauza nazvati, prekinuo je Velikog Sekretara na otvorenoj sceni. Naime, prozvani sopstvenim odobravanjem od 3. maja tekuće 5940. A.L., slobodni zidari su se ponovo pljesnuli po kolenima. Rukavice su pljes! pretvorile u pf!, odnosno nedovoljna koncentracija u pfpfpf! Veliki Muzički Majstor je na ovo odgovorio pojačavanjem ciguljanja violina, samo na par sekundi. ∴Br. Branislav Nušić ga zgromi pogledom, džaba, ovaj već pretura po pločama, pravi se blesav ili sprema novu psinu, videće se. A Veliki Sekretar nastavlja: “Po istoj tački dnevnog reda zatim se prijavio ∴Br. Borislav Pekić”, tu se samoprozvani jedva čujno nakašlja pa nastavi naizust, “i rekao sam da je citatio: za mene cinkarenje Braće potpuno neprihvatljivo, budući da se kosi sa osnovnim masonskim etičkim principima. Ukoliko budem prinuđen da biram između namolovoanog zvezdanog neba na tavanici Hrama i moralnog zakona u sebi, uvek ću se opredeliti…”

 

Bang!

 

Čekić je raspalio po astalu Velikog Besednika tako strašno da su se sva Braća trgla, na šta je Veliki Muzički Majstor vrhom kažiprsta u rukavici lako dodirnuo glavu gramofonske igle, te su se one violine oglasile jednim prestravljenim mjaaaaau! Br. Branislav Nušić je ustao, odložio čekić, gotovo nehajno se samopreklao i krenuo s tiradom, ne zovu ga džabe utemeljiteljem moderne retorike u Srba, ukoliko je to moderno, upadati ljudima u reč:

 

“Najuvaženiji i Moćni Veliki Majstore, Veoma uvaženi Veliki Oficiri, Uvažene Starešine Poštovanih loža i Braćo Delegati! Oprostite mi što prekidam Veoma Uvaženog Velikog Sekretara, ali u svetlosti sudbinske važnosti današnjeg rada koji nam predstoji insistiram na usvajanju Arhitektonske table po ubrzanom postupku. Svima je poznato na šta se diskusija koja je usledila 3. maja izrodila, a koju je Veliki Sekretar uglavnom vodio sam sa sobom čitav sat, profanim jezikom se preslišavajući filosofije za zabavište, pa nema potrebe da je slušamo ponovo. U vezi toga”, u vezi sa tim, ispravi ∴Br. Borislav ∴Br. Branislava u sebi i pogleda ga uobičajeno mutno i gusto, sa svoje kosmičke visine, obojica stoje a Veliki Sekretar barem je za glavu viši od Velikog Besednika, “želim da izvestim Braću da sam, saglasno svojoj funkciji čuvara Konstitucije, odmah nakon nemilog događaja sa kojim ste svi upoznati”, ja nisam, htede da zavapi prof. dr. Spasić ali ga ∴Br. Timotije u glavi pozva na pristojno vladanje u loži, malo je što Veliki Oficiri jedan drugome skaču u usta, treba li još i Delegati, poslednje rupe na velikoložinskoj sviraljki, da im se pridruže, “formirao radni odbor silencijara da preispitaju intra muros članove Konstitucije koji omogućavaju izbor još nerođene i maloletne Braće u red Velikih Oficira, bez obzira na stepen njihovih budućih zasluga za slobodnozidarsku ideju i nacion u celini kao takav.” Mjaaaau! prepadoše se violine, opet se Veliki Muzički Majstor čika, čačka gramofonsku glavu, on je još nerođen, zemlja koja ima ovakvu budućnost uopšte nema nikakvu budućnost, pomisliše ∴Br. Timotije i prof. dr. Spasić simultano, po prvi put saglasni od kad je otvaranje započelo, a teče već treći sat. ”

 

Dočim su mrtvi idealni Veliki Oficiri”, zaključi mirno niko drugi do prozvani Br. Borislav Pekić, bez uzimanja čekića, što je svojevrstan skandal.

 

Bang!

 

(odlomak iz još nerođenog romana “Bremasoni”)

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail