Bojan Krivokapić

Bojan Krivokapić (1985), završio je studij komparativne književnosti u Novom Sadu, gde i danas živi. Objavio knjige Trči Lilit, zapinju demoni (kratka proza, 2013), Žoharov let (poezija, 2014) i Proleće se na put sprema (roman, 2017).

Godine 2011. dobija regionalnu nagradu Ulaznica za najbolju kratku priču. Za rukopis Trči Lilit, zapinju demoni dobija nagradu Đura Đukanov (Kikinda, 2012), kao i Godišnju književnu nagradu Istarske županije – Regione Istriana „Edo Budiša“ za najbolju knjigu kratke proze autora do 35 godina (Pazin, 2014). Za poetski rukopis Žoharov let dobija nagradu Mak Dizdar (Stolac, 2013).

Zvanični sajt: bojankrivokapic.com

Anđelija

Bila je i Anđelija.

Anđelija je Đorđijina najmlađa sestra koja je živela u Risnu. Nikad se nije udavala.

Sredina devedesetih je, Gregora tetka odvodi na more, prije sezone jer je tad ljepše, odvodi ga u Đenoviće. Maj je 1994, on ostaje u Đenovićima pune tri nedelje, iako školska godina nije završena. Pustili su ga jer more godi njegovom zdravlju. Bolje reći ozdravljenju. U kući je kod neke rodbine, ne poznaje ih, to su ti strine, Biserka i Neđeljka. Dobar dan, kaže i pogleda u pod.

I dalje je debeljuškast, što od hrane, što od terapija. Svi znaju da se leči, pa ga gledaju sažaljivo i stalno nutkaju. Ne kupa se, jer je još rano, a i ne bi bilo dobro da se prehladi, jer svaka prehlada mogla bi biti kobna. On mrzi tu reč, kobna.

Dakle, Anđelija. To je možda jedno od najčešćih imena crnogorskih, uz Anđelku svakako, jer čini se da svaka druga baba zove se Anđa. Gregor je imao nekoliko baba koje zvale su se Anđa, ovu nije tako zvao, nju su svi zvali punim imenom.

Anđelija, Đorđijina najmlađa sestra, rođena je 1934. U kući su je retko spominjali, skoro nikad je nisu spominjali, jer njena priča nije bila za pričanje i prepričavanje, jer njena je priča bila kontra, ona je sva bila kontra, a o takvima se ili ne govori ili se laže, jer takve priče podrivaju porodične utvrde iznutra, riju već uveliko trula porodična stabla.

U godinama kada se odlučuje da se krene put Vojvodine, u taj novi život, ona kaže ne. Tada dobija batine koje će pamtiti do kraja života. Neka ih, nema veze, no pantin ja, ne zaboravjam!, ponavlja to kasnije u raznim situacijama.

Početkom šezdesetih, kao stara cura, dolazi u Risan. O udaji ne razmišlja, Nek se uzimlje ko gođ oće, ja neću bogome! Dobija posao u staračkom domu, malo čisti, malo servira obroke, malo pere usrane staračke guzice. Malo pije. Pije sve više.
Sedamdesete su vesele, kao i osamdesete. Anđelija revnosno radi sve što se od nje očekuje, nasmejana je, svi je vole. Živi u baraci daleko od mora, u brdu. Šta radi u toj baraci niko ne zna, jer nikoga ne poziva u svoj mali sklepani dom.

Osamdesete odmiču, kuće u tom primorskom mestu ostaju nezavršene, ljudi žive pod pločom. Tako i danas. Svoj rodbini koju ima, bar trinaest kuća, a sve su to sređeni životi, sve po redu, ništa ne štrči, svima njima Anđelija daje ili malo para, ili malo hrane. Jednoj stalno nosi zdenka sireve, jer ta voli zdenka sireve, a u staračkom domu ih ima i previše, jer starčad sporo muljaju, ne pojedu sve, pa ona kasnije to pokupi.

Te 1994, Gregora tetka odvodi u starački dom, da posete Anđeliju, koja se u međuvremenu tamo preselila. Čim uđu, nasmejana starica ustaje s kreveta, on je gleda, ista je kao njegov deda, identična, samo je baba, gleda je u oči, ova se rasplače, onda se svi grle i plaču. U sobi je mali lavabo pun vode. To joj je voda za umivanje, jer vode uglavnom nema.

Dok razgovaraju, Anđelija ga povremeno pogleda i namigne, to mu je smešno, sviđa mu se. Tetka priča brzo, baba samo klima glavom, on ih ne sluša. Onda starica ustaje, otvara ormarić i vadi malu bombonjeru. Pre nego što je otvori, tetka kaže, Nemoj, ne smije ti on to. Njemu stane knedla u grlu.

Ne seća se kako su se razišli.

Tri godine kasnije, s mamom, tatom i malim bratom odlazi u Risan. Vode ga na groblje. Stoje ispred spomenika na kojem su dva imena, Radovan i Mrgud. Pročita to Mrgud pa se strese. Tu je sahranjena i baba Anđelija, kaže mu otac. Gde?, pita Gregor. Tu, pokazuje otac prstom na grob. Ali nigde ne piše njeno ime, doda. Zaboravili su, nema veze, kaže to otac, smeškajući se nekako tupavo.

Anđelija leži pod tom pločom, bezimena.

Umrla je dve godine nakon onog susreta. Umrla je blažena, nasmejana, a u krevetu sa strane ostalo je nekoliko unučića vinjaka. Dobro ih je zaštekala.
Nakon njene smrti svi su govorili, Mlada umrije naša Anđelija, no nema veze.

(Odlomak iz romana „Proleće se na put sprema“, Red box, Beograd / Buybook, Sarajevo-Zagreb, 2017)

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail