Dejan Atanacković

Dejan Atanacković (Beograd, 1969). Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela. Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu studenata i psihijatrijskih pacijenata. U Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih kolekcija. Dobitnik je NIN-ove nagrade 2018. godine za svoj prvi roman Luzitanija.

Tekst

Bio je tu i jedan major srpske vojske kojem je poverena poslednja odbrana Beograda i teške odluke koje uz to idu, pa i reči koje je potrebno izgovoriti na pravom mestu u pravo vreme kako bi ih istorija sačuvala u svome krhkom okrilju. Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati ako nikako drugačije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama, utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje. Tom majoru je pripalo da, zarad nekog patriotskog računa, pošalje u smrt šačicu preostale vojske što je jedva preživela sve te dane opsade i zavije u crno ono malo preostalih nada njihovih porodica, jer se, sada već neprikosnovenoj, nadmoći okupatora moglo suprotstaviti još samo jedno kolektivno, romantično samoubistvo. Znajući da se upravo to od njega očekuje, major je došao na originalnu ideju koja bi, da je ta priča u svom istinitom obliku ostala poznata javnosti, svakako promenila odnos prema istoriji kao odabiru upotrebljivih trenutaka kojima se unižava vrednost pojedinačnog ljudskog života, a sam događaj bio bi, kako bi se danas to reklo, efikasan primer uspelih medijskih strategija. Iščekujući završni udarac austrijsko-nemačke vojske, major okuplja oko sebe preostala dva bataljona i nekolicinu oficira i pred njima izgovara svoje poznate, istorijske reči: obaveštava vojnike da su izbrisani sa spiska živih, te da kao takvi, već mrtvi, mogu mirne duše da se bace u ralje neprijatelja i nanesu mu kakve-takve gubitke. Potom otpušta podređene oficire, njih sedam, i naređuje im hitno povlačenje sa pomenutim govorom, rukom napisanim na listu hartije, kako bi ovi, najpre telegrafski a posle i uživo, preneli svojim i njegovim nadređenima ove istorijske reči. Njemu, majoru, sada preostaje finalni juriš, pa se, isprativši nosice svoje možda poslednje zabeležene poruke, hitro upućuje svom, sada već otpisanom, puku od tri stotine od straha zanemelih momaka i, u tišini koja je iznenada nastala, gromoglasno naređuje:

„Junaci! Sad me još jednom saslušajte pažljivo. Tačno u 13.30 časova, dok još bude trajala oficirska pauza za ručak gnusnoga okupatora, jedan po jedan šmugnućete iza ove kafane, pored cvećare, pa uzbrdo Dorćolom, a posle kud koji – i to tiho da vas niko ne čuje i ne vidi – a onda ćete nastaviti da živite to što je od vaših života preostalo. Daće bog da vam je preostlo još podosta, i to dobrog i vrednog života! Meni drugog izbora nema sem da sam ostanem da branim neodbranjivo, i tako je dobro da bude, a bog će valjda dati i da tu muku preživim, ko zna, možda i samilošću samog neprijatelja, ukoliko mu baš ne bude ćef da me progoni. Vama, junaci, želim da osvetlate obraz naroda tako što ćete izučiti korisne škole, stvoriti dobre porodice i zauvek se kloniti vojske i ratovanja. Zato napred u slavu!“

Nekoliko sati kasnije austrijski izviđač dopuzao je metar po metar, iznenađen potpunom tišinom, i konačno stigao do samog srpskog položaja. Tamo žive duše nije bilo, a na sve strane ležale su uniforme, kao da su tela u njima isparila. Izviđač se tada oseti glupo od tog silnog puzanja, te odustavši uspravi se kao da je najednom sred kakvog šetališta, a dan je bio sunčan i prijatno vetrovit, taman za šetnju uz reku, i on nastavi običnim hodom sve do jedne kafane pred kojom je sedeo major. Tu se izviđač prepade, trgnu i potegnu oružje, i dođe do razmene vatre, mada je major to nekako sasvim nevoljno činio, kao da ga mrzi da ustaje, pa je zato tom prilikom i ranjen, a izviđač pobegao glavom bez obzira. Ubrzo je, tačno u 15 časova, nagrnula sva austrijsko-nemačka vojna sila, preumornih, kaljavih mladića ostarelih lica, i zauzela jednu praznu kafanu, zatekavši tek jednu ispijenu čašu dunjevače i nekoliko kapi krvi na majorovoj stolici. Od ovoga, mada nije mogao biti daleko, nije bilo ni traga ni glasa. Tako je, uostalom, za sve bilo najbolje.

( odlomak iz romana Luzitanija)

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail