Dejan Ilić

Dejan Ilić rođen je 1965. godine u Zemunu. Objavio je knjigu kratke proze “Kao da je bilo juče” (1995) i zbirke eseja “Osam i po ogleda iz razumevanja” (2008), “Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer” (2011) i “Škola za ‘petparačke’ priče. Predlozi za drugačiji kurikulum” (2016). Urednik je u časopisu “Reč” i u “Fabrici knjiga”.

Ekonomija pažnje

1.

Stvar nije u (novom) znanju. Naprotiv, umesto na znanju, Vaidhyanathan insistira na jednom krajnje jednostavnom pitanju: koliko vremena izdvajamo da razmislimo o onome što već znamo? Preciznije, i sasvim u skladu sa stavovima iz knjige: koliko nam društvene mreže ostavljaju vremena da razmišljamo o informacijama koje zahvaljujući njima dobijamo u ogromnim količinima? „Antidruštvene mreže“ je zato najbolje razumeti kao pokušaj da se čitaoci nagovore da naprave prostor, to jest da nađu vreme da razmisle o onome što o društvenim mrežama već znaju. Za početak, to bi trebalo da bude upravo vreme za čitanje ove knjige. U toj transakciji, čitaocima koji su dali/posvetili vreme Vaidhyanathan za uzvrat nudi smernice i kontekste za razmišljanje o društvenim mrežama u načelu i o Facebooku, kao najmoćnijoj od njih, posebno. Naravno, on ne govori o društvenim mrežama uopšteno i ne uzima u obzir baš svaki njihov aspekt. Fokus je znatno uži: ako su promovisane kao novi, znatno efikasniji socijalni lepak za navodno pokidane veze između članova zajednice, bilo onih brojnih lokalnih, bilo jedne kosmpolitiski shvaćene globalne, piše Vaidhyanathan, onda već danas sa sigurnošću možemo da kažemo da taj posao držanja zajednice na okupu one ne samo da rade loše, nego po svemu što znamo rade tome naprotiv – proizvode razdore, produbljuju jazove i dele, lokalno i globalno, svet na jedne prema drugima krajnje neprijateljski nastrojene suparničke identitetske (etničke, verske, rasne, kulturne, političke) grupe.

Umesto da bude alatka koja bi nam olakšala da se okupimo i zajedno razmotrimo pitanja u vezi sa stvarima koje bismo odredili kao opšte dobro (za početak, da se uopšte dogovorimo oko toga ko smo to „mi“ i šta je to naše zajedničko dobro), Facebook, na primer, efikasno osujećuje svaki takav pokušaj, stvarajući utisak da ne postoji neko obuhvatno „mi“, već samo niz posebnih, homogenih „mi“ u stalnom sukobu sa drugim isto tako ustrojenim „mi“, od kojih se svako zalaže samo za svoje sopstveno, partikularno dobro, bez obzira na to kakvu štetu time nanosi drugima. U sedam poglavlja svoje knjige, Vaidhyanathan postupno izlaže kako se i zašto to događa. On to čini jasno i pregledno: ako je suditi prema (odličnom) prevodu, Vaidhyanathan je vešt pisac, i u smislu dobrog, zanimljivog pripovedanja i u smislu sposobnosti da u malo reči sažme zaključke svojih širokih i podrobnih razmatranja.5 Na engleskom bi se reklo da on ume da napravi dobar „sound bite“, to jest kratku poruku koja verno prenosi suštinu onoga što se hoće reći i koju publika lako pamti. Kod nas bi se za to mogla upotrebiti reč „krilatica“. Jedna takva krilatica, reprezentativna za stavove iz knjige, nalazi se na njenom samom početku, kao naslov uvoda: „S Fejsbukom je problem u Fejsbuku“.6 Dok se na samom kraju poslednjeg poglavlja, a pre zaključka, nalazi druga: „Fejsbuk ne favorizuje mržnju. Ali mržnja favorizuje Fejsbuk.“7 Između ove dve krilatice, smeštena je analiza koja pokazuje kako se od konstatacije da je Facebook problem stiže do precizne dijagnoze problema.

2.

U svojim poglavljima Vaidhyanathan prelazi put od opisivanja i objašnjavanja vezanosti za društvene mreže (zavisnost bi zapravo u tom kontekstu bio prikladniji termin), a pre svega za Facebook, svakog korisnika ponaosob, da bi se taj krupni plan do kraja knjige pretočio u jedan opšti: posledice korišćenja Facebooka po čitave političke zajednice. Svako poglavlje nosi vrlo rečit naslov: od „Mašine za uživanje“, preko „Mašine za nadzor“, „Mašine za odvraćanje pažnje“, „Mašine za čovekoljublje“, „Mašine za proteste“, „Političke mašine“, „Mašine za dezinformisanje“, do zaključne „Mašine za besmisao“. Na tom tekstualnom putu izlažu se mehanizmi za privlačenje korisnika, raskrinkavaju obećanja vlasnika Facebooka u vezi sa svrhama i ciljevima kojima teži ta mreža, utvrđuju njeni stvarni učinci i iznose razlozi za njenu pogubnu uspešnost.

Zanimljivo je da nema nijednog poglavlja pod naslovom „Mašina za pravljenje novca“. Jer, zarada je, ponavlja često Vaidhyanathan, jedini motiv koji pokreće vlasnike i dizajnere Facebooka.1 Možda i zato što je to provodni motiv čitave knjige, ta tema nije obrađena u jednom posebnom poglavlju. Sasvim pojednostavljeno, knjiga prati sledeću šemu: kreatore Facebooka zanima isključivo zarada; njihova zarada zavisi od broja korisnika; korisnici se moraju nečim privući; jednom kada odvoje vreme za mrežu, to se mora iskoristiti da se oni privole ili prisile da joj se stalno vraćaju (to jest, treba ih učiniti zavisnim od mreže); što je veći broj korisnika, raste uticaj mreže, što donosi sve više novih korisnika; na određenom stepenu moći, vlasnici mreže sklapaju aranžmane sa državnim administracijama koje im daju monopolski položaj i puštaju ih da guše konkurenciju, što ponovo utiče na rast broja korisnika i uvećanje moći; velika moć ide podruku sa ogromnom zaradom. Deo zarade vraća se u uvećavanje uticaja i sticanje novih korisnika. Vrzino kolo se tako zatvara.

4.

Ako je neko do sada stekao utisak da je Vaidhyanathan ogorčeni protivnik društvenih mreža, a Facebooka pogotovo, pogrešio je. On se ne zalaže ni za ukidanje ni za bojkot tih mreža. Pored ostalog i zato što veruje (a verovatno je i u pravu) da je i jedno i drugo nemoguće. Ali, ima i važnijih razloga od toga.

Facebook nije izmislio naše poroke. Oni su sve vreme bili tu, mnogo pre Facebooka. Facebook je samo ponudio platformu da se oni ispolje još jače i pogubnije nego ranije. Pored toga, nevolja sa Facebookom je i u tome što ti naši razobručeni poroci rade u njegovu korist, to jest šire vidljivost, povećavaju broj korisnika, pojačavaju nadzor, pa tako i samu zaradu. Reč je o svojevrsnoj negativnoj povratnoj sprezi – za Facebook kao da zaista važi: što gore, to bolje.

Vaidhyanathan zato pogled i prst upire u državu. On državu shvata kao jedan veliki instrument za promišljeno kolektivno delovanje. To naprosto znači da bi građani morali da izvrše pritisak na državu i podstaknu je da zauzda digitalne gigante na društvenim mrežama. Ona bi to mogla da uradi na način sličan onome na koji je ranije pokušala da zauzda, recimo, „žutu štampu“. Dakle, moraju se doneti jasni propisi šta se sme a šta ne sme na mrežama (recimo, ne bi se smelo lagati, koliko god da ta zabrana u novonastalom medijskom okruženju izgleda smešno); te kojim podacima se može trgovati, uz pristanak, a koje nije uopšte dopušteno prikupljati. Takođe, moraju se ukinuti monopli na mrežama, pored ostalog i tako što će se postojeće kompanije pocepati na sastavne delove koji će nastaviti samostalno da posluju.

  1. Raskorak između proklamovanih čovekoljubivih ciljeva i puke pohlepe vlasnika društvenih mreža tema je četvrtog poglavlja, očito ironično naslovljenog „Mašina za čovekoljublje“, iako bi naslov „Mašina za pravljenje novca“ tu više bio na mestu.

Odlomci iz prikaza knjige „Antidruštvene mreže“ Sive Vaidhyanathana, Clio 2018.

Školegijum, 23.01.2019.

Peščanik.net, 31.01.2019.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail