Vladislav Bajac

 

Rođen je 2. juna 1954. godine u Beogradu. Studirao Filološki fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost sa opštom. Uz pisanje, bavio se novinarstvom, književnim prevodilaštvom i izdavaštvom.

 

Autor je dve knjige pesama, dve knjige priča, šest romana.

 

Koji put do ljudi vodi, poezija, “Obelisk”, Beograd, 1972.

 

Put haiku, poezija, “Ulaznica”, Zrenjanin, 1988.

Nagrade za haiku poeziju na svetskom konkursu The International Itoen Haiku Poetry Contest, Tokio, Japan, 1991. i 1993.

 

Evropa na leđima bika, priče, “Književne novine”, Beograd, 1988.

 

Podmetači za snove, Geopoetičke basne, “Svetovi”, Novi Sad, 1992. i 1995.

Nagrada “Stevan Pešić” za najbolju proznu knjigu 1996.

 

Knjiga o bambusu, roman, “Književne novine”, Beograd, 1989, “Tabernakul”, Skoplje, 1992.

Nominovana među 25 romana decenije, 1990. Najuži izbor za NIN-ovu nagradu kritike za roman godine, 1989.

 

Crna kutija, Utopija o naknadnoj stvarnosti, roman, “Nova”, Beograd, 1993.

Nagrada/stipendija “Fondacija Borislav Pekić” za projekat, 1993.

 

Druid iz Sindiduna, roman, “Narodna knjiga”, Beograd, 1998.

Nagrada “Šesti april” (Udruženje Beograđana i Udruženje književnika Srbije) za najbolji roman o Beogradu, 1999.

Nagrada “Fondacije Branko Ćopić” pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti za najbolju knjigu godine, 1999.

Nagrada “Zlatni Best-Seler” za deset najprodavanijih knjiga u 1998. lista “Večernje novosti” i Redakcije za kulturu TV Beograd.

Proglašena za knjigu godine od kritičara lista “Večernje novosti”, 1998.

Najuži izbor za NIN-ovu nagradu kritike za roman godine 1998.

Nominacija za nagradu “Meša Selimović” za najbolju knjigu godine (drugo mesto), 1998.

Nominacija za međunarodnu nagradu “Balkanika” za najbolji roman balkanskih država. Predstavnik jugoslovenske književnosti, Atina, Grčka, 1999.

 

Bekstvo od biografije. Život u osam imena, roman, “Čigoja štampa”, Beograd, 2001.

Nagrada “Hit Libris” Redakcije za kulturu RTS-a za deset najčitanijih knjiga godine.

Uži izbor za NIN-ovu nagradu.

 

Evropa ekspres, Roman u pričama, “Čigoja štampa”, Beograd, 2003.

Međunarodna nagrada “Zlatni prsten” za stvaralački opus, 2004. Skoplje, Makedonija.

Uži izbor za NIN-ovu nagradu.

 

Hamam Balkanija, Roman i druge priče, Arhipelag, Beograd, 2008.

Međunarodna nagrada „Balkanika“ za najbolju knjigu na Balkanu 2007/2008. godine.

Nagrada „Isidora Sekulić“ za najbolju knjigu u 2008. godini

Nagrada „Hit Liber“ za deset najčitanijih knjiga u 2008. godini.

Najuži izbor za NIN-ovu i nagradu „Meša Selimović“

 

Odabrana dela, u sedam tomova, sukcesivno 2000-2003. “Čigoja štampa”, Beograd.

Poezija i proza prevođene na desetak stranih jezika (časopisi, antologije). Pojedine knjige objavljene u Francuskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Rusiji, Italiji, Grčkoj, Sloveniji, Hrvatskoj. Mnoge u fazi prevođenja na više jezika.

Pozorišne predstave po tekstovima iz knjiga izvođene u inostranstvu.

Član Međunarodne književne akademije , Skoplje, Makedonija.

Bio je jedan od osnivača Srpskog književnog društva i član Upravnog odbora.

Bio je jedan od osnivača Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore i član Upravnog odbora.

Bio je predsednik Savetodavnog odbora Švajcarske fondacije “Pro Helvetia”.

Član Nadzornog odbora Narodne biblioteke Srbije.

Momentalno radi kao direktor i glavni urednik izdavačke kuće “Geopoetika”, Beograd.

Potpredsednik je srpskog PEN centra.

 

O piscu: Geopoetički arhipelag Vladislava Bajca, Ulaznica, 2004.

 

 

 

Podrum s pogledom

 

Iako je u dotadašnjem životu prevalio desetine hiljada kilometara diljem nekoliko kontinenata, to iskustvo mu u slučaju zemlje u koju se spremao da krene nije nimalo pomoglo.

Trudio se da, kao i pred svako drugo putovanje, izuči mesto u koje ide. Nikada u tome nije bio prilježan: saznavao je samo ono što mu je zadržavalo pažnju, a ne ono što bi mu nalagala opšta mesta turističkih priručnika. Dakle, nije očekivao ništa posebno od svog „izučavanja“ osim da na novo tlo kroči makar onoliko obavešten koliko bi to izgledalo normalno za nekog pešadinca, a ne nekoga ko u nju uskače padobranom. Doduše, do njega je stigao avionom, sa neba a ne sa kopna, pa se pitao da li mu je ovo poslednje poređenje zapravo bilo primereno i umesno. No, kako bilo, krajnji cilj – „osvajanje“ novog prostora –   nije bio doveden u pitanje.

Posle predugog odgađanja polaska leta, avion Islandera – dug i šiljatog vrha kao neka grafitna olovka – najzad se odlepio od londonskog tla. Ali, ne i od Londonaca.

Kada je najzad, umoran od neplaniranog poludnevnog čekanja na aerodromu Hitrou, udobno uvaljen u oboreno sedište, željno sklopio oči, do njega je stigao glas koji je bio nekako uporan i njemu upućen. Glas je imao očitu i tvrdu nameru da komunicira jer je započeo razgovor konvencionalnim pitanjem:

– Jeste li ranije bili na Islandu?

Više je odmahnuo glavom no što je prozborio „ne“, dajući do znanja da mu nije do priče. Ali, kao da nije bilo pomoći.

– Tako sam i mislio. Mi Londonci često svraćamo na Island, naročito kada putujemo za Sjedinjene Države. Tako napravimo pauzu u dugom putovanju, a u tih nekoliko dana se i vrlo dobro provedemo.

Lenjo je okrenuo glavu ka svom saputniku, jedva otvorio oči, i čkiljeći, bez reči, još jednom pokušao da mu da do znanja kako mu nije do razgovora. Zalud.

– Samo da vas upozorim, kad već kažete da vam je ovo prva poseta Islandu, da ćete se iznenaditi kada vidite tle na koje stupate. Mislićete da ste na Mesecu.

Kako li je samo bio siguran da se njegov sagovornik uopšte iznenađuje!? Kao da nije dozvolio mogućnost da ima i takvih ljudi. Ali ne, ono što je njemu bilo iznenađenje (valjda kao kada je i on prvi put sleteo na ovo ostrvo), moralo je biti i svakome drugom. A o tome da li je saputniku stalo do iznenađenja, i da ne govorimo. Šta tek u slučaju da mu je stalo, a da nije umeo da se iznenađuje?

– Čudno je to: zemlje kao da skoro uopšte i nema, sve sama ugašena lava, hladno je, ne uzgaja se maltene ništa… Čak se ni sa ribom nisu proslavili. Sve sama gruba priroda, stenje, more u kojem se ne može kupati, kiša, mrak i noć od šest meseci… A mi opet iznova dolazimo na to – ništa.

Sada mu je već nešto u ovom monologu postalo zanimljivo: hteo je da vidi do kada će njegov komšija ovako pričati ako sada odluči da mu baš ni na šta ne odgovara i  da sa njim ne prozbori ni jednu jedinu reč!

– Čovek se upita od čega žive. Po onome šta im zemlja nudi, deluju kao da bi mogli biti najsiromašniji na svetu. A oni- najbogatiji! Iako im bankovni računi, i lični i državni, jesu puni, čudim se odakle taj novac.

Posle izvesnog vremena stiglo je najbolje rešenje: zaspao je. Kada se probudio, već su sletali. Gledajući kroz prozor, morao je sebi da prizna saputnikovu tačnost u opisivanju tla na koje su stizali: činilo se kao da se spuštaju na mesečevu površinu. Ali i da svog komšiju izjednači sa njom u originalnosti. I da je želeo da zaboravi poslednje doživljaje pre spavanja, ne bi mogao: isti saputnik još uvek je sedeo kraj njega i onim istim glasom još uvek pričao. Gledajući u kratere vulkana i okamenjenu vulkansku lavu gde god da mu se pogled završavao, s punim opravdanjem je svog saputnika skratio a putnika produžio za jedno slovo i prozvao ga – Sputnik. Ova igra slovima bila je primerena i situaciji i reljefu.

Rastali su se već u avionu, isto kako su se i upoznali: Sputnik je i dalje brbljao, a naš junak je klimnuo glavom. Ovaj kao da zaista nije primetio kako sagovornik za sve vreme nebeskog poznanstva nije izrekao ni reč! Da mu komšija kojim slučajem nije razumeo ni reč jezika kojim ga je ovaj obasipao, pričalica – onoliko ophrvan sobom, ni to ne bi shvatio. Palo mu je na pamet da je ovaj možda tolikom pričom odagnavao strah. Moguće! Zašto bi oni koji imaju strah od letenja morali uvek da se natapaju alkoholom pa da samo tako savlađuju svoj užas.

No, i našeg junaka čekao je njegov mali užas još i pre no što je izašao sa aerodroma Keflavik u nedoba, nešto iza ponoći. Da budemo precizniji, imao je problema da uopšte uđe u aerodrom.

Aerodromi uglavnom, takoreći isključivo, ne rade noću. Ali, ovaj let zbog ogromnog kašnjena, dakle krivicom više sile, morao je biti prihvaćen van svakog uobičajenog radnog vremena aerodroma i službi na njemu. Uostalom, kada je već poleteo morao je i da sleti. A ni država nije smela sebi dozvoliti luksuz da se pokaže kao negostoljubivi domaćin. Svi putnici bili su poželjni. Osim jednog.

Pospan, izmrcvaren i zdravo umoran, stigao je na red pred šalter pogranične policije. Kada je predao pasoš službeniku, ovaj ga je neuobičajeno dugo prevrtao u rukama, pregledao sve stranice više puta, pogledao u putnika, pa onda sve počinjao ispočetka.

A onda je, posle tolikih godina putovanja, prvi put zaista i uživo čuo onu čuvenu policijsku rečenicu iz američkih kriminalističkih filmova: „Please, step aside, sir!“ („Molim Vas gospodine, stanite sa strane!“). Odnosila se na njega!

Potom je na poziv ovog službenika došao još jedan, pa su obojica pregledali sve stranice pasoša. Bez rezultata, mada nije bilo jasno šta bi rezultat mogao biti. Svi putnici koji su u isto vreme, koristeći druge šaltere i kabine, kroz pasošku proceduru prolazili bez zastoja, podozrivo su ga odmeravali i na svojim licima budili prezrive izraze. Sumnjivac! Ko zna šta je sve zgrešio! Verovatno je okoreli kriminalac, i slično. Među njima bio je i brbljivi sused. Sada je ćutao.

Koliko god bio hladnokrvan, nije mu moglo biti svejedno. Bio je preumoran, sve vreme je stajao, pojavila se i glad, a počinjalo je da bu mu bude i hladno. Stizala ga je nervoza. I naslućivao je ljutnju.

Jedan od carinika se udostojio da ga obavesti kako će svi zajedno morati da sačekaju šefa. Ali ga nije propustio u prvu sledeću prostoriju već ga ostavio da i dalje stoji u holu bez ijedne stolice i ičega drugog u njoj. Svi putnici su otišli. Ostao je sam. Povukli su se i službenici iz svojih kabina. Potpuna tišina. Skoro ledeno. Mrak. A nije napolju.

Činilo se kao da je toliko sam da je komotno mogao da odšeta do izlaza. Ali, sigurno bi ga već iz neke tame ili ugla odmah zgrabile nečije ruke i vratile tamo gde je bio ili na neko mesto, gore od dotadašnjeg.

No, i da ga ne primete, gde bi bez pasoša?

Na ostrvu?

A povratak?

Ipak toliko daleko u razmišljanju nije morao da ide: pred njim se pojavio očekivani šef. Preciznije, lepo odnegovana šefica srednjih godina u uniformi sa oznakama visine ranga i važnosti. Ona mu je objasnila razloge ovog veselog okupljanja.

– Vi dolazite iz nepostojeće države, gospodine.

– ?

– Da li me razumete?

– Da i ne. Mislim, razumem engleski jezik, ali ne i smisao Vaše rečenice.

– Da ponovim: zemlja iz koje stižete ne postoji na spisku postojećih država sveta.

– Ako za Vas Islanđane država Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske ne postoji, a u njoj držite sav svoj državni novac, onda ne znam koja država na svetu postoji!

– Na stranu Vaša ironija, i dobar engleski jezik, ali ja mislim na državu u Vašem pasošu. Srbija i Crna Gora, kako piše u Vašoj putnoj ispravi, ne postoji. Da budem tačnija, više ne postoji.

Tek je sada shvatio. Mada postepeno. Na put iz Beograda krenuo je iz zemlje po imenu Srbija i Crna Gora (i naravno da je sa sobom imao pasoš te države). U London je stigao kao državljanin iste te države. Ali, zbog odgođenog leta, iz Britanije je na aerodrom Rejkjavika stigao kao državljanin novoustanovljene Srbije (bez Crne Gore)! Već čitavih pola sata ove dve sestre bile su, kako se to politički nazivalo u najavama – razdružene! Htelo mu se reći kako je momentalno – niko i ništa. Po nejasnim objašnjenjima koja su usledila, nije pripadao ni bivšoj a ni sadašnjoj iliti budućoj državi.

Još uvek je bio smiren. Čak i sklon da se našali.

– I šta ćete sada sa mnom? I da želite da me vratite, nemate gde: kako kažete, moje zemlje više nema. Doduše, nema ni aviona za nazad. Svi vaši službenici već spavaju. Možda više nemam ni putnu torbu koja se možda sama vrti u krug na nekoj pokretnoj traci za prtljag. Ili je i ona nepostojeća?

Zbunio ih je. A onda se uozbiljio.

– Zar niste dobili obaveštenje o takvoj promeni, kao i svaka druga pograničnam služba na svetu?

Muk.

Onda se naljutio. Kao da mu nije bilo dosta poslednjih petnaest godina šikaniranja i u sopstvenoj zemlji i van nje zato što je imao sreću da se rodi i da živi u zemlji koja svoje ime menja na svakih nekoliko godina! Da se tim promenama kojim slučajem merila širina  kosmopolitizma, koliko li bi već do sada bio svetski širok čovek!

– Da vam se sada predstavim. Ja sam književnik i novinar od glasa i reputacije. Pozvan sam u vašu zemlju u okviru međudržavne razmene. Između ostalog, posao mi je i da pišem o vašoj zemlji. Tome se veoma radujem iako nisam očekivao da ću već na ulasku u vašu zemlju steći toliko materijala da baš odmah počnem sa pisanjem. Uostalom, možda prvi tekst već napišem u kolima predsednika vašeg Udruženja pisaca koji me, sigurno već veoma zabrinut, čeka na izlazu za putnike.

Kako je to izgovorio, šefica pogranične službe počela je da se neprijatno preterano izvinjava. Zamolila ga je da joj dozvoli da ga lično otprati do njegovog prtljaga. Delovalo je kao da je putna torba neka važna ličnost. Onda ga je povela i do samog izlaza. Tu im je prišla jedna dama u pratnji nekoliko službenika i predstavila se kao predsednica Udruženja pisaca Islanda. Posle nekoliko međusobno razmenjenih rečenica na njemu nerazumljivom jeziku domaćina, odveden je do parkinga i smešten u automobil. Pasoš nepostojeće države stavio je u unutrašnji džep sakoa, oslonivši ga tačno na srce.

Da se zna gde mu je mesto.

I da mu ne bude hladno.

I da se ne oseća usamljeno.

 

Da ne bude zabune, pisac je sledećih nedelja uživao u blagodetima širokogrudog gostoprimstva svojih domaćina. Upravo njihova domaćinska nesebičnost pomogla mu je da na miru piše svoju knjigu, ali i da razmišlja o temama kojima do tada nije bio sklon.

Bio je smešten u kuću Udruženja pisaca, koja je bila centar okupljanja islandskih autora. Bio je to negdašnji dom Gunara Gunarsona, jednog od najpoznatijih lokalnih pisaca, koji ga je nesebično zaveštao svojim kolegama. Službene prostorije bile su na dva sprata sa jedne, a na takoreći tri sprata sa druge strane. Naime, kuća se nalazila na visokoj uzvisini koja je dominirala nad gradom, a na samoj njenoj ivici iza koje se brdo takoreći strmoglavljivalo ka centru. Prednja strana kuće i glavni ulaz sa ulice delovali su kao normalna fasada sa prizemljem i spratom, ali koja je sa strane imala ukopani ulaz u poseban stan koji je zapravo bio podrumski. Ali, pošto je sa zadnje strane kuće bila veoma strma padina, podrum je sa te strane imao prozore kao da su pripadali nekom spratu kuće i koji su otvarali veličanstven pogled sa visine! Bio je to svojevrstan vidikovac uronjen u zemlju. Kao bunker sa otvorom za oružje; samo što je ovaj prorez bio mnogo veći i napravljen za mnogo preciznije i suptilnije oružje – za oči. Te oči pripadale su piscu koji je smešten u tom vrlo prijatnom bunkerskom stanu gradio sliku o mestu na kojem se našao. Položaj ukopanog posmatrača veoma mu je odgovarao. Nudio mu je analitičnost koja je podrazumevala da se prema onome što vidi određuje nekako „iz dubine“ (zemlje, bukvalno), što je značilo – ozbiljno i savesno, a u isto vreme davao mu slobodu da to isto posmatra „sa visine“. Kada bi logika dozvoljavala, tačnije bi bilo reći – sa/iz podrumske visine.

Što je više posmatrao ljude oko sebe (a to je iz njegovog položaja podruma na prvom spratu, značilo „dubljije“ i „visočije“ podgledanje i nadgledanje), to je bolje razumeo njihovu potrebu da sa većine pojava kojoj oni sami pridaju važnost – istovremeno skidaju svaku umišljatost i pomalo je prizemljuju, a ponekad i omalovažavaju. Ličilo je to na jednu vrstu hitre demitologizacije. Recimo, kolega kojeg je poznavao od ranije (a koji je bio veoma poznat u svojoj sredini) odveo je Pisca u Muzej najvećeg islandskog izvoznog artikla tadašnjice – pevačice Bjorg. Ako bi se ozbiljno razmislilo, brzo bi se stiglo do zključka da je u pitanju svojevrstan apsurd. Ali nije mu se moglo protivrečiti: ona je širila imidž zemlje kako nijedan pređašnji proizvod ranije nije. A donosila je i novac. Njen Muzej bio je smešten kao neki prilepak jednom potpuno alternativnom prostoru koji je istovremeno bio prodavnica CD-a, kafić sa kvazi vajarskim delima koje su činile raznorazne vodovodne i slične cevi. Sve su umesto u zidovima stajale – van njih. Vrlo verovatno da nisu bile samo skulpture već su ispunjavale i svoju primarnu funkciju: bile su instalacije u doslovnom, izvornom, a ne (samo) umetničkom, značenju. Među tim sobama bila je jedna koja se sastojala od običnih, drvenih polica na kojima su stajali razni plaketi, diplome i predmeti poznate pevačice, a uokolo visile njene čudnovato raskošne haljine, znanog potpuno „otkačeng“ stila, kao i na desetine njenih ličnih, bizarnih stvari. Sve je pre ličilo na magacin nego na izlagački prostor. I htelo je da kaže da to nije muzej. E, ta ambivalentnost o (ne)važnosti ikona svoje visoko iznijansirane i razvijene kulture bila je glavna pokretačka snaga ovih ljudi. No, sa druge strane, ovakva sprdnja sa ozbiljnošću pogleda na klasične vrednosti i na njihov tretman, nije brisala njihovu realnu vrednost! Naprotiv. Ali, svest o tome bila je osnovni kvalitet te drskost.

Šta je moglo da u tim ljudima izgradi tu vrstu grubosti prema sopstvenim vrednostima? Jednako gruba priroda? Da, zašto da ne? Zašto se kloniti jednostavnih, a naročito očiglednih odgovora? Ceo Island izgledao je kao prostor sa ekscesnom pojavom ponekog čoveka u prirodi. Čak su i naselja tako delovala. Kao slučajnost. Borba da se održi život na tako surovom prostoru morala je od ljudi napraviti fizičke gorostase, a u umu izdržljive razbijače iluzija. No, to ih nije moralo lišavati mašte. Naprotiv. Ta ista okamenjena okolina bila je čarobno lepa! Možda ih je upravo njena nadmoćna postojanost neprekidno podsećala na sopstvenu privremenost? Pa, nije valjda slučajno da se na mestu zvanom Tingvelir nalazi Velika atlantska pukotina koja planetu razdvaja na takozvani Severnoamerički i Evroazijski plato. Tu se Zemlja, pod morem, svake godine za po nekoliko santimetara više razdvaja i od nje pravi budući ambis. Za sada, tu se rađa po dva santimetra novog tla planete Zemlje godišnje! Zar to nije centralna tačka najveće moći Prirode? I kako čovek na takvom mestu da oseti sopstvenu veličinu? Dovoljno je da vidi samo onaj deo ovog klanca koji nad zemljom razdvaja svetove, pa da shvati kako mu jedino preostaje da se nasmeje svojoj ništavnosti. Tu gde su Vikinzi sazivali plemenske saveze čini se kao da je oduvek bio pravi kraj sveta. Uostalom, u ledenoj vodi tog kanjona, još u vremenu islandskih saga, bile su davljene bludne i neposlušne žene. Taj čudesni odnos prema ženi kretao se u rasponu od skoro divljačkog prezrenja nje u grehu (kada ta reč nije pripadala religiji) do njenog uzdizanja u vrhovnog vladara sveta, kada su sveštenice ovdašnje Ženske crkve propovedale da je Bog – žena (kada su pojmovi prelazili iz paganskog verovanja u vlasništvo religije, u ovom slučaju hrišćana protestanata).

Gledajući na islandski svet sa Gunarsonovog podruma – galerije, Pisac je počeo da razumeva prednosti ostrvske izolovanosti. Nežno i postupno. Onda se usudio na pristanak da bude poveden u Ejrabaki, majušno mesto drvenih kućica živahnih boja, od drečavo crvenih, preko žutih i zelenih do azurno plavih. One su se svojom kolornom drskošću odupirale pustari i sumornom sivilu jedne od retkih peščanih plaža u blizini koja zbog hladnoće nije mogla biti u upotrebi. Bile su to uglavnom vikendice koje su bojile pejsaž, a neke od njih pripadale su i Društvu književnika i Piščevom prijatelju piscu – domaćinu. Potom je, posle probanja najvećih rakova na svetu, posetio Selfos, mesto – bajku. Da dalji ulazak u svet realnosti ne bi bio isuviše grub, u Hveragerdiju su mu pokazali staklene bašte sa bananama i cvećem koje je raslo i cvetalo na prividnoj spoljnoj hladnoći: podzemni gejziri grejali su tlo te je južno voće bilo u zabludi da živi u Africi ili Južnoj Americi.

Sada je bio spreman da poseti kuću islandskog nobelovca Haldora Laksnesa, u mestu koje nije postojalo i moglo je dobiti ime Nedođija.

Vozeći se kolima u pratnji koleginice po struci, satima po Ničemu što je bilo presecano polupotocima, ne baš rekama, po meandrirajućim barama i kvazi-jezercima, naišli su na uzvišenje sa kojeg je stražu čuvala kuća preminulog nobelovca iz 1955. godine. Sve što joj je pripadalo bilo je zamrznuto u tom dobu: rols rojs pred garažom, privatne odaje iz kojih kao da je autor upravo izašao u šetnju ili do bazena u dvorištu (punog vode). I knjige, knjige, knjige.

Čovek koji je živeo na ovakvom mestu morao je biti od posebnog sastava. Pisac koji je posle pola veka posećivao zakočeni život svoga u smrti odsutnog domaćina, pitao se: a od kakvog to sastava treba biti da bi se opstalo u ovoj osami? I voleti je. Jer, očito, ovde  niko nikoga ni na šta nije prisiljavao. Pogotovo ne na ljubav.

Da li je ovakvim mestima bilo suđeno da se na njima piše?

Da li je pisac na njima bio osuđen na pisanje?

A onda se upoznao sa Gejzirom. Velikim Gejzirom. Živeo je u naseobini zvanoj Haukadalur, 150 km istočno od Rejkjavika. Prvi sused bio mu je gejzir po imenu Strokur. Veliki Gejzir godinama nije želeo da iz sebe izbaci vrelu vodu. Razljućeni, neki Islanđani su u njegovo uzano grotlo uporno sipali sapunicu u pokušaju da ga na silu aktiviraju. A onda se, 2000. godine, on toliko razljutio da je aktivirao celo podzemlje koje je eksplodiralo u obliku zemljotresa! Otada iz Gejzira kulja vrela voda i para čitavih šezdeset metara uvis. Doduše, ne stalno i ne uvek. Ali, ipak. (Zanimljivo je da je od svih posetilaca tog dana jedino Piscu hteo da pozira i šepurio se van zemlje jedino kada bi ovaj u njega uperio svoj objektiv). Najbliži mu stub, Strokur, uspevao je da se uzdigne, doduše češće, „samo“ dvadeset metara; ni do kolena mu. Otud su svi vodeni stubovi na Islandu u celom svetu od Gejzira postali gejziri.

U njihovoj blizini, na reci Hvita, nalazi se Gulfos, takozvani Zlatni, vodopad čija voda stiže sa glečera Langjokul i ovde se survava u ambis dubok preko trideset metara. Veličanstbena belina ove vode u slobodnom padu zajedno sa kristalnim plavetnilom neba, za sunčanih popodneva, rađa jednu od najlepših razglednica ostrva. Prekrasnu, skoro do kiča.

Sve u svemu, Piscu se činilo da ovo celo ostrvo, na središnjoj putanji između Norveške i Grenlanda, živi svoj prividni život nad zemljom, a da se pravi život odvija ispod nje. To podzemlje kao da je, golicajući čovekovu znatiželju, samo u sitnim delovima otkrivalo svoje telo čuvajući svoju nagost za neku buduću drevnost. Između duboke prošlosti i visoke budućnosti, skoro zatečen u postojanju, lebdeo je čovek.

Otud je Pisac bio smešten u podrum. S pogledom. Odatle

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail