Sreten Ugričić

 

Pisac, filozof, konceptualni umetnik, bibliotekar, astronom.

Upravnik Narodne biblioteke Srbije.

Živi u inostranstvu. Život je inostranstvo. Umetnost je otadžbina.

Izmišlja. Služi se svim sredstvima. Piše o ženama, o Bogu, o najvišem dobru, o odrastanju, o jeziku, o politici, o nebu, o opraštanju…       Uvršten u više antologija savremene srpske književnosti. Član srpskog PEN-a. Dobitnik nagrade “Borislav Pekić”.

 

Uvrstio Beograd na UNESCO-vu listu gradova sa kulturnom baštinom od univerzalnog značaja za čovečanstvo.

 

Član Upravnog odbora EIFL-a (najvećeg svetskog bibliotečkog konzorcijuma).

Član Reflection Group Evropske kulturne fondacije (ECF Amsterdam 2007.).

Član Upravnog odbora fondacije Next Page (Sofija).

Inicijator Evropske romske digitalne biblioteke.

Član Upravnog odbora Evropske biblioteke (TEL, 2009.).

Ko-predsednik selekcione komisije Svetske digitalne biblioteke (WDL, 2009.)

 

 

Knjige:

 

Upoznavanje sa veštinom, priče o ženama i metafizici,  1985.

 

Neponovljivo Neponovljivo, četvorojevanđelje postmodernog romantizma sa komentarima, 1987.

 

Maja i ja i Maja, roman o odrastanju, 1993.

 

Stance (u koautorstvu sa Branislavom Dimitrijevićem), monografija o slikaru Mileti Prodanoviću, 1996.

 

Infinitiv, studija o jednom izmišljenom savremenom američkom filozofu, 1997.

 

Bog jezika i druge priče, priče o malom i velikom Hristu, 2000.

 

Večeras u Emausu, kolekcija izabranih priča, 2003.

 

Razlozi za oproštaj, tri eseja (predavanje održano u Vukovaru), 2006.

 

Uvod u astronomiju, ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji, 2006.

 

Neznanom junaku, roman-nefikcija, 2010.

 

 

Teorija neba

 

Znaš one morske ježeve što su im bodlje na vrhu srebrne? U stvari, oni su više ljubičasti, mastiljavomodroindigoljubičastotrulavišnja, tako neke boje. E sad, na mestima gde je voda prozirna i čista kao da je nema, i kristalnobistra i uveličavajuća kao sočivo beskrajne lupe, tu oni žive, na dnu, ti morski ježevi o kojima ti pričam. Ima ih nebrojeno. Na dubini od pet do najviše sedamosam metara. E sad, zamisli da si u vodi sa maskom za ronjenje i disaljkom od trske i sedefastim perajama koje su ti izrasle iz stopala i da je zašlo Sunce za borove i da je bonaca i da počinje da se s visina spušta veče, bešumnim liftovima, niz  lice sveta, u neprimetnim drhatajima. I zamisli da se održavaš na površini  bez ijednog pokreta. I gledaš dole tu nepreglednu koloniju morskih ježeva posejanu po dnu pod tobom. I vidiš da se ježevi polako utapaju u modroljubičastu pozadinu koju su donedavno činile alge, trave, pesak i stene, a sad je to prosto meka prostirka na dohvat ruke, mami da je pomaziš. E sad, utapaju se u pozadinu skroz, tako da ostaju vidljivi samo srebrnastosnežni vršci bodlji, vrcaju odsjajima. I kako je pozadina sve tamnija i gušća i dublja, te srebrne iskre su sve sjajnije, blistavije, iskričavije. Kontrast je opčinjavajući. E sad, ponegde se baš roje, a ponegde tek nekoliko usamljenih odbljesaka, a ponegde samo po jedan ili dva. Ali uglavnom u fantastičnim rasporedima, u gustogusto načičkanim slapovima, maglinama, belancima, oblacima šećerne pene, prelivima, čipkama, vrtlozima… E sad, je l’ možeš da zamisliš tu sliku, to što ti pričam, vidiš li? Vidim da vidiš, važi, uživaj, neću da te ometam. Kako ti se čini, lepo je, je l’ da? E vidiš, to je nebo. To je moja teorija neba.

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail