Dušan Spasojević

 

Rođen 25. septembra 1980. u Valjevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Valjevu. Upisao dramaturgiju (1999) na Akademiji umetnosti “Braća Karić”, u klasi profesora Siniše Kovačevića i diplomirao 2005. dramom Metak za sve.
U okviru Projekta 3 “Nevinost” Srpskog narodnog pozorišta, u martu 2004. javno čitan dramski tekstZverinjak , a u maju iste godine, na festivalu Northern Exposure, u West Yorkshire Playhouse u Lidsu, čitani fragmenti komada Odumiranje.
Izvedene drame:
“Odumiranje” , rezija Egon Savin, Atelje 212, Beograd, 7.12.2006. – praizvedba.
”Zverinjak”, rezija Boris Lijesevic, Srpsko narodno pozoriste, Novi Sad, 15.09.2007. – praizvedba.
”Odumiranje”, rezija Niko Goršič, Crnogorsko narodno pozorište, Podgorica, 12.11.2007.

Drama „Odumiranje“ dobila je nagradu za najbolji tekst na „Joakimfestu“ 2007. u Kragujevcu.

Predstava Ateljea 212 “Odumiranje” učestvovaće na festivalu Nove evropske drame i Visbadenu u junu ove godine.

 ———————————–

 

XII slika

Strahinjina kuća. Zora. Čuje se mukanje krave u daljini. Ulazi Strahinja i nosi naramak sena. Stavlja seno na sto. Oko vrata mu  je klepetuša.

 

Strahinja: Sve mlado ode u grad i propade. Ima neka sila što ih vuče, k’o magnet da je. Glup sam ja da bi to razumeo. Kad me ovde stegne, otrčim u štalu, pa Ružicu kaišem preko leđa i rebara, dok joj vazduh ne isteram i dok joj bale ne pojure. A ta me krava ’rani. I mrzim je što me ’rani. A juče mi je Ružica dva otelila. Samo ih gleda i liže. Došlo i meni da ih ližem. Da mučem. I mukao sam. Muuu… muuu… I ona je mukala. Milina me neka obuzela. (Čuje se krava u daljini.) Sve mi se čini da prašta. A krava! I seno sam jeo sa njom. I lepše je seno od ljudske ’rane. (Jede seno.) (Dovikuje) Spavajte, samo vi spavajte. A ja ću da mučem. Odlučio sam. Od kukanja – ništa. Samom sebi se kunem da ću živeti dok se sit ne naživim. Iz inata. ’Iljdu godina ću da živim. Dok me ne ubiju. Muuu… muuu…

 

Čuje se i krava u daljini.

 

Kraj dvanaeste slike.

Drama Odumiranje

 

 

 

XIX slika

 

Kuća šumske uprave. Strain ulazi neopažen. Petar se okreće i ugleda ga. Gledaju se licem u lice. Obojica napeti, pometeni. Petar gleda u pravcu puške na zidu.

 

Strain: Već bi te ubio, da sam ‘teo.

Petar: Šta hoćeš?

Strain: Zbog ćerke sam doš’o. Druk’če ne bi preš’o ovaj prag.

Petar: Znaš gde su vrata.

Strain (besan): Nemoj tako sa mnom! Nismo kvit. (pauza) Nisi mor’o da pucaš.

Petar: Prvo sam opalio u vazduh. Jednom, pa drugi put. Onda je tvoj sin pucao na mene i promašio.

Strain: Zato ti nisi. (pauza). Treb’o si da budeš tu noć u mojoj kući. U mojoj koži. Kroz moje oči da gledaš. Gadno si ga pogodio. U glavu. Oči mu na potiljak izašle. Lobanju sam mu vid’o. Belu. Lice od krvi nisam vid’o. A lobanja se sija. K’o da sad gledam. (Pauza.) Tri dana nisam mog’o da ga sa’ranim. Napolju mraz. Nikad k’o te godine. Pođem da iskopam raku. Ašov slomim o ledinu. Jedan, drugi, treći. Tek sam ga četvrti dan zakop’o. Kad je popustilo. (Pauza.) Smrad se u kuću zavuk’o, ne mo’š isterati.

Petar: Upozorio sam sve lovokradice. Svi su se povukli sem tebe.

Strain: Slušaj Petre. Život si mi uz’o. Sina najrođenijeg. Gledam te, a živa ne mogu da te zamislim. Ne petljaj sa Srnom.

Petar: Ne petljam ja ništa. Motkom ću je oterati.

Strain: Znači, ona mene samo izaziva. Sad mi je lakše. (Pauza.)

Petar: Nisi više što si bio.

Strain: Red je da se i ja odmorim.

Petar: Vala naubij’o si se.

Strain: Tek sam se posle naubij’o. Kad tebe nisam stig’o. Čini mi se da je svaka srneća glava tvoj lik imala. Tačan broj znam. Još ćemo se mi mrzeti. Do veka, ako treba. Moji su svi bili lovci. I ja sam bio lovac. Kad ti dođe, ja postado’ lovokradica.

Petar: A šta si sad?

Strain: Starac. Starac koji nikog očima ne mo’ž da gleda.

Petar: Ti si izgubio sina. A ja, šta sam ja izgubio?

Ćute obojica.

Strain: Bili ti spas’o Srnu, da si znao da je moja ‘ćer?

Petar: Bi’ Straine.

Strain: Ja tvoju ne bi’.

Izlazi.

 

 

Kraj XIX slike

 

 

Drama Zverinjak

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail