Ivan Ivanji

Ivan Ivanji je rođen 1929. godine u Zrenjaninu. Književnik je i prevodilac. Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su. Otac je ubijen 1941, majka 1942. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine.
Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko dvadeset godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i prevodioca i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji,  bavio se i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame.
Njegovim najznačajnijim delima smatraju se romani Čoveka nisu ubili (1954), Dioklecijan (1973, 2015), Na kraju ostaje reč (1980), Smrt na Zmajevoj steni (1982), Jedna mađarska jesen (1986), Preskakanje senke (1989), Konstantin (1988, 2013), Barbarosin Jevrejin u Srbiji (1998), Guvernanta (2002), Balerina i rat (2003), Čovek od pepela (2006), Staljinova sablja (2008), Julijan (2008), Aveti iz jednog malog grada (2009), Milijarder (2014), Moj lepi život u paklu (2016), kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti (1994) i Poruka u boci (2005). Objavio je i zbirku eseja Nemačke teme (1975), kao i političku publicistiku u knjigama Pisma iz Havane (1984) i Titov prevodilac (2005, 2014).
Prvo izdanje romana Konstantin, objavljeno je 1988. godine u Beogradu, iste godine objavljeno je i na nemačkom jeziku. Ovaj roman deo je romaneskne trilogije o rimskim carevima rođenim na južnoslovenskom tlu (uz Konstantina, romani Dioklecijan i Julijan).
Dela su mu prevođena na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik. Sa nemačkog i mađarskog jezika preveo je desetine knjiga, pesama, romana i drama poznatih svetskih pisaca (Ginter Gras, Gustav Mejrink, Endre Adi, Šandor Vereš, Bertolt Breht, Karl Jaspers, Magda Sabo i dr.)
Živi u Beogradu. 

Укус слатког од вишања

Седи, дакле, преда мном син брата мога оца. Као дечаци смо три године спавали у истој соби, јели за истим столом. Стварно више не знам о чему смо онда разговарали. О чему се прича са тринаест, четрнаест петнаест година? Нисмо се видели толико деценија, нисмо се дописивали, нисмо имали никакав контакт. Рекао бих да је матори Јеврејин, иако је, смешна реч, само полујеврејин, а кунем се да изгледа “јеврејскије” од мене. Пажљиво обријан, тамно одело, за мој укус, сувише шарена лептир-машна. Подебели стари господин. И ја сам сувише дебео. Он је дошао да посети стари завичај.“Још једанпут у животу”, каже. Помислим да је то логично.
Разговарамо на српском језику. Говори га одлично, као да никад није отишао из ове земље. За време окупације разговарали смо на мађарском језику. Мој стриц, његов отац, инсистирао је на томе. Зна се зашто. Ишли смо у мађарске школе, живели под мађарском окупацијом. Не би био проблем ни да причамо на немачком, иако он каже да ипак најбоље зна енглески, али га ја, нажалост, не знам довољно.
Познајем доста људи који тврде да се сећају и најмањих појединости из свог детињства. Ја не спадам међу њих. Сумњам у све, такође и у своја сећања ако не могу да их проверим. Као писац сам често свашта измишљао. Међутим мислим, готово сам уверен, да ме је отац мог блиског рођака из Аустралије издао Немцима. Да сам због њега био у концентрационом логору. Да због њега замало нисам погинуо. Ја му говорим право у лице о својој сумњи и питам га шта он мисли. Тешко питање. Није се тргнуо. Можда је чак и очекивао то или нешто слично. Можда због тога нисмо имали никакве везе више од пола столећа, али сад је изречено. За тренутак делује још тужније него малочас и каже:
“Мој покојни отац је био чудан човек…”
То није никакав одговор на питање, не изражава његов став. Пауза. Пуштам га да размислим. Најзад додаје:
“Знам да је између вас двојице било проблемa, али ја их никада нисам сасвим схватао…”
Проблеми између мене и стрица? Моје хапшење је проблем између њега и мене? Нисам неучтив домаћин, али то је сад јединствена прилика да сазнам нешто више о најбитнијем тренутку мог живота, па настављам да га малтретирам питањима. Како је он доживео долазак мађарских полицајаца који су ме одвели из стана? О чему су разговарали кад ме више није било?
“И мој живот се променио кад тебе више није било” каже мој брат од стрица. “Иако сам ја трунчицу старији, ти си увек био зрелији.”
Понечег се ипак сећам прилично тачно. Не свих ситница. Иако је то било одсудно јутро. Вероватно најодсудније у мом животу. Било је рано ујутро. Не сећам се да ли смо пре тога већ доручковали. Вероватно јесмо, јер се не сећам да сaм тог дана био гладан. Свакако смо сви били будни и обучени. Обично смо доручковали кафу са млеком и хлеб са путером, а понекад намазан машћу са мало црвене
паприке. Одговарајуће плочице недостају са зида мозаика. На вратима двојица полицајаца и један цивил. Не сећам се да ли су куцали или звонили, вероватно нисам обраћао пажњу на нечији долазак, јер нисам веровао да може да се тиче мене. Мој стриц је тихо разговарао са њима у предсобљу. Нисам обраћао пажњу све док ми стрина није рекла:
“Сад ћеш морати да пођеш са том господом!”
Немам појма како јој је звучао глас. Заборавио сам чак какав јој је уопште био глас. Пискав? Дубок? Али овом приликом? Тужан? Очајан? Равнодушан? Можда са скривеним акцентом олакшања? Ужурбано ми је нешто спаковала, између осталог и теглу са слатким од вишања. Да ли су полицајци за то време чекали у ходнику или су седели у дневној соби? Немам појма. Нису нас посебно пожуривали. Много чега се не сећам, али укус слатког од вишања још ме и данас подсећа на хапшење.
(из књиге Мој лепи живот у паклу )

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail