Nenad Veličković

vela2014

Nenad Veličković (Sarajevo, 1962), pisac, docent na Odsjeku za književnosti naroda BiH na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Objavio romane Konačari, Otac moje kćeri, Sahib, 100 zmajeva i Vremenska petlja, zbirke priča Đavo u Sarajevu, Sarajevski gastronauti i Vitez švedskog stola, knjige Viva sexico,  Dijagnoza: patriotizam, Školokrečina i Poezija remontizma/Izdržite još malo, nećete još dugo. Izvedene pozorišne drame Pedalina (Sarajevo, London), Vremenski tunel, Car Bumbar i carev Vodonoša (Sarajevo, Zrenjanin) Aladin, Skapino, Kapetan Džon Piplfoks, Bumbar car i Vodonošar (Sarajevo), Sebastijan i Bosonoga (Sarajevo, Niš), Sahib (Ljubljana). Za Internet portal Deutsche Welle piše kolumne Škljocam i zvocam. Uređivao časopise Fan, Alčak, Vizija, Književni žurnal, Školegijum i Textura.

 

 

Ajvar naš nasušni

Monolog vozača iz nevladinog sektora, zapisan u restoranu na benzinskoj stanici…Posljedica još jednog (ko zna kojeg po redu) projekta finansiranog “našim znanjem, a tuđim parama”.

velauztekstDobar je ovo posao. Kažu ti da budeš na aerodromu u šest, ti budeš. Treba da se vozi celu noć, ti voziš. Treba da se ode u štampariju po materijal, ti odeš. Nema ko, ti utovariš. Nema niko, ti istovariš. Nikakav problem. Auto uvek čist. I uvek pola rezervoara najmanje. Nikad ne znaš šta može da se desi.

A puno se i nauči. Da sam mlađi, mogao sam dva fakulteta da završim. I da nije ajvara. Nema koga nisam vozio. Profesore, inžinjere, umetnike, agronome, doktore, sudije, novinare, književnike… Voziš ih ceo dan, a oni prvo malo kunjaju, pa kad popiju kafu onda se raspričaju. Još ako ih je više u kolima, pa se posvađaju, ne osetiš kako ti prođe trista kilometara. A ljudi svašta znaju. Eksperti. I ovo da zapišeš: što je čovek veći ekspert, to jasnije govori. Sve ga razumeš. Da mi je takvih bilo profesora više, ne bih ni ostavljao fakultet. Sad je kasno. Iako ima sad ovo celoživotno učenje. To je sada in. Vidim da su se i ovi moji uzvrteli oko toga.

U ovom ti je biznisu najvažnije da znaš na vreme za šta će da se otvore fondovi. Ako će za izbeglice, ti onda pišeš projekat za izbeglice. Ako je za kučiće, ti pišeš za kučiće. Ako je za manjine, ti za manjine. Tu ti je vreme važno, zato što treba hiljadu stranica da se nakuca. I ne može to svako da radi. Imaš stručnjake za to. Džaba, da dovedeš Nikolu Teslu da pravi struju od vetra, neće da prođe projekat ako nije napisano kako treba. Evropa je to, a ne Balkan. A budžetiranje ti je više umetnost nego matematika. Ne smeš da preteraš, a sumnjiv si ako tražiš malo. I onda, moraš razne ljude da ugradiš, inače te nema. Mali bazen a puno ajkula. Može komotno sindikat da se napravi od radnika u nevladinom sektoru. Bilo bi nas više nego u Zastavi pre bombardovanja. Onda bi možda i ajvar lakše prodao.

A ajvar je prva liga. Biološki, i sve to. Može sutra da se u Sloveniji prodaje. Ali Slovenci neće male količine. Ni ovi veliki lanci, njima je kamion najmanja jedinica mere. A gde jedno selo od trista ljudi da napravi voz ajvara? Imaju ljudi i druge poslove. Ne mogu da ostave krave i vinograde i voće i samo da ajvar prave.

A ispade da je to razlog što je stvar propala, male količine. Kažem ja projekt menadžeru pa nije domaći ajvar beton, pa da ga u cisternama mešaš. Treba svaka paprika na šporetu da se ispeče, svaka da se prstima oguli, nema mašina za to. Zato je to ajvar, a nije kečap. On me samo belo gleda, i potura mi neke računice. Kao, nije rentabilno, mora da se prekine. Kako, bre, da se prekine? Pa mi smo sami otišli tamo, nisu nas ljudi zvali, mi smo ih našli, trebalo nam siromašno selo, tad je bila ključna reč eko-proizvodnja, mi smo im rekli da će decu da zaposle.

Ne može nada tako da se deli naokolo, kao kad kum baca bombone u svatovima. Gledam ja računicu, kako će da bude rentabilno kad smo tanker benzina potrošili vozeći se s kraja na kraj Srbije. Nema koga nisam vozio dole. Šta su seminara seljaci odslušali, to sve ne mogu ni da se setim. Ko da spejs šatl prave, a ne ajvar. Treba dizajner da napravi etiketu, ne može čovek od kuće, nego mora da upozna ljude, da vidi gde paprike rastu, da oseti miris ognjišta. Troje arhitekata sam vozio, da nacrtaju gde će magacin da se pravi. Tri puta sam vozio ove što su odobrili projekat, u superviziju. I svima ajvar odličan, dok ne stigne karađorđeva. A ja sam počeo da ga serem, koliko ga jedem. Žao mi da propadne. Što ne prodam, sam kupim.

Ne valja nam posao. To slobodno napiši. Kad rodiš dete, brineš o njemu do kraja života. Ako nisi takav čovek, nemoj ni da praviš decu. Tako treba da bude i u poslu. Ako nećeš da se brineš i da ga podižeš, nemoj ni da ga počinješ. Ne bacaju se deca u Moravu.

Hoćeš jednu teglu. Jeftiniji je od kupovnog…

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail