Vladimir Arsenijević

 

Vladimir Arsenijević (rođen 1965. u Puli), je srpski književnik, prevodilac, urednik i publicista.

Svoj prvi roman U potpalublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Kloaka Maksima) objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine kao njen najmlađi dobitnik ikad, a knjiga

U potpalublju je do sada jedini debi roman kojem je dodeljena ova ugledna nagrada. Roman U potpalublju preveden je na ukupno dvadeset jezika a pozorišna predstava koja je po ovom romanu nastala u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta i u režiji Nikite Milivojevića, proglašena je za najbolju 1996. godine i nagrađena Sterijinom nagradom.

1997. godine objavio je roman Anđela – drugi deo ciklusa Kloaka Maksima.

Od maja 1999. do septembra 2000. boravio u gradu Meksiku gde je svirao s internacionalnim teksaško-britansko-srpskim pank bendom Los Armstrings. Los Armstrings 2000. objavljuju svoj prvi i jedini nosač zvuka, Wanderlust u izdanju novosadskog UrbaNS-a. Iste godine izlazi Arsenijevićeva treća knjiga MEKSIKO ratni dnevnik a 2004. godine objavljuje ilustrovani roman Išmail koji nastaje u saradnji sa strip crtačem Aleksandrom Zografom. Od septembra 2000. do marta 2007 godine radi kao urednik u izdavačkoj kući Rende. Takođe se bavi prevođenjem s engleskog jezika. Do sad objavljeni prevodi:

Mačo kučke Pet Kalifije – Rende, 2001,

 

Božja čizma Breda Foksa – Rende, 2004,

 

Čaj u Sahari Pola Boulsa – Rende, 2005,

 

Galeb Džonatan Livingston Ričarda Baha – Mono i Manjana, 2005,

 

Teško je naći dobrog čoveka Fleneri O’Konor – Rende, 2006.

 

 

Živi u Beogradu.

 ——————————————–

Meksiko, ratni dnevnik

 

Teško je, sigurno, tumbati se između zadovoljstva i očaja. A mislim da se upravo u tom kovitlacu našao Dževdet. Vesti koje su sve to vreme stizale s Kosova lagano su ga drobile. Pod takvim teretom, lomio se i urušavao u sebe. S jedne strane, prezadovoljan što je dočekao da vidi kako se čitava Miloševićeva vojna i administrativna mašinerija povlači s Kosova, gde ionako nikada nije umela da učini ništa konstruktivno, i kako ih, u istom mahu, zamenjuju međunarodne snage i institucije, instalirane tu da bi napokon uvele kakav–takav red i stabilnost, Dževdetova mučnina je narastala zajedno s razumevanjem da reda i stabilnosti na Kosovu nije bilo uopšte. Mučne ratne egzoduse Albanaca istog časa zamenili su „mirovni” egzodusi kosovskih Srba koji su, u strahu za živote i budućnost, bežali prema Srbiji, ostavljajući domove i imanja za sobom. Slučajevi njihovog maltretiranja, kidnapovanja i brutalnog ubijanja od strane „osvetnika” ili „ljudi u maskama” a neretko i od same OVK, nizali su se svakodnevno. Bilo ih je, svakako, znatno manje od zverstava koje su Miloševićeve snage vršile nad Albancima tokom „rata”, ali, istovremeno, sumnjivo puno za jedan tako moralni, tako sjajni „mir”, kakav se uveliko proslavljao negde u Vašingtonu, Londonu ili Briselu. Ali, sve je to tako prirodno, i tako normalno u najboljem od svih svetova. U realnosti izgaženo i uništeno, Kosovo je sada bilo – saznali smo – „slobodno” i „spremno za budućnost” koja je ovog puta, kao nikada pre, zagarantovana „svim njegovim građanima bez obzira na nacionalnost”. U to ime, slavio je veselo Toni Bler, kao i Bil Klinton, slavio je i Havijer Solana, i Joška Fišer, ali i Hašim Tači, pa i Slobodan Milošević. Niko nikom, u tom sveopštem slavlju, nije smetao, naprotiv. Svi su oni bili Pobednici „rata” koji smo jedino svi Mi ostali izgubili. Danima su otvarane flaše šampanjca, i sve je toliko pljuštalo od uzajamnog veličanja, bodrenja i čestitanja na hrabrosti i herojstvu da je malo ko, u toj strašnoj vatri taštine, imao vremena i koncentracije da primeti da u Prištini, Prizrenu ili Orahovcu (da ne pominjem Beograd, Novi Sad ili Niš) i dalje nema struje ni vode, hrane ni lekova, pa ni najelementarnije sigurnosti. Ljudi su uporno, iz dana u dan, ginuli, ponovo na najužasnije načine. I dalje su bežali: kolone izbeglica vijugale su kosovskim putevima, ali pošto više nije bio „rat”, čak ni to nije privlačilo previše pažnje. Međutim, ja sam znao – šta god nastojao da mi objasni Toni Bler – da ima nečeg strašno nelogičnog u tom „miru”, takvom kakav je, čim do te mere nije prijao mom prvom komšiji i prijatelju, Dževdetu Bajraju. Bio je „mir”, ali ljudi njemu dragi i dalje su nestajali i ginuli na najstrašnije načine. „Sećaš se Marka?”, upitao me je jednog popodneva, pre nekoliko meseci, negde krajem leta, ako se ne varam. Primetio sam, u času, da su mu obrazi sivi, i tvrdi, kao od kamena. „Naravno”, uzvratio sam, prisećajući se svega što sam znao o Dževdetovom najbližem komšiji u Orahovcu, čiji mi je lik bio neizmerno simpatičan. „Kako je on?”, dodao sam. Dževdetovi obrazi su se na to samo još jače stegli, za trenutak sam začuo škripanje njegovih zuba, posle čega je oborio pogled, kao da se ne usuđuje da progovori, kao da bi jedna reč bila dovoljna da ga ubije na mestu. Tek nekoliko sekundi kasnije, duboko uzdahnuvši, zaustio je, i počeo da priča. Govorio je neko vreme, reči su se s težinom otkidale od njegovih usta, ja sam uglavnom ćutao, a kad je napokon završio, samo je kratko i suvo šmrknuo, i ponovo oborio pogled… Dževdet i Marko bili su komšije kakve se samo zamisliti mogu. Ni jednom a ni drugom nikada nije bilo osobito važno to što je ovaj Albanac a onaj Srbin – njihovo dugogodišnje prijateljstvo bilo je daleko pametnije od toga. Služili su se, uostalom, obojica, i srpskim i albanskim jezikom, a najčešće međusobno razgovarali orahovačkim – lokalnim idiomom koji je, u toj mešanoj sredini, nastao slobodnim kombinovanjem reči oba jezika. Pomagali su jedan drugom, viđali se redovno, razmenjivali knjige i ploče, te zajedničkim naporom i ulaganjem, pre nekoliko godina, podigli put koji je vodio od glavne ceste pravo do njihova dva doma. Ogradivši ga, na samom vrhu, kapijom, tako su postavili granicu sopstvenog – Dževdetovog i Markovog – sveta. Njihova dva dvorišta, zauzvrat, unutar tog minijaturnog, zatvorenog prostora, delila je samo obična ograda. Bili su komšije, Dževdet i Marko; bili su – prijatelji. Ima sigurno nečeg veličanstvenog u tome biti Dževdet i Marko u sasvim pocepanom Orahovcu, Kosovu, Srbiji, Jugoslaviji. Sjajno i plemenito je živeti tako, ali nikada jednostavno. Marko je već jednom bio jasno opomenut da njegovo ponašanje nije u skladu sa novopostavljenim normama. Pre nekoliko godina bio je pogođen u butinu iz neposredne blizine, metkom koji je u njega ispalio policajac, kojeg Marko nikada ranije u životu nije video, bez prethodnog upozorenja ili opomene, sačekavši ga iza ugla kada se vraćao kući iz kafića gde je popio kafu sa prijateljem Albancem. Mesecima potom, dok su njegovi roditelji pokušavali da učine sve da pravda na neki način bude zadovoljena, Marko je, oporavljajući se od rane, preživljavao ogromne griže savesti, uz osećaj krivice s kojim nije znao kako da izađe na kraj, dok je policajac nastavio da mu preti ubistvom članova porodice, ukoliko čitava stvar ode na sud. Markovi roditelji bili su, zbog svega toga, sve očajniji, te se na koncu s tim policajcem, koji nije čak ni bio iz Orahovca već, po svemu što Dževdet zna, Crnogorac iz Đakovice, nije desilo ama baš ništa. Markovi problemi, međutim, nisu time nikako bili završeni. Kako je vreme prolazilo, a situacija na Kosovu se pogoršavala, mobilizacije stanovništa srpske nacionalnosti postajale su sve redovnije, i on je, nevoljan da učestvuje u tome, jedva uspevao da izbegne najrazličitije pozive koji su mu redovno stizali. U ono doba kada je Dževdet živeo kod Avdije, odlazio je povremeno krišom do kuće. Prilikom jedne od tih poseta, susreo se s Markom. Kako se nisu videli, niti su bilo šta znali jedan o drugom već toliko dugo, zastali su na zajedničkom putu kako bi kratko popričali. Marko je bio vidno napet i neraspoložen zbog svega što se događalo. Brinula ga je mobilizacija, koju mu je bilo sve napornije da izbegava, kao i mogućnost da će mu neko uleteti u kuću i odvesti ga sa sobom. Popivši po čašicu loze, tu na putu, njih dvojica su se uskoro rastali, poželevši sreću jedan drugome. Nisu ni slutili da se nikada više neće videti.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail