Almir Imširević

Na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu diplomirao 1998. godine (Odsjek za dramaturgiju). Autor je drama: “Kad bi ovo bila  predstava…”, “Balkanski đavo Sram”, “Circus Inferno”, “Playback sevdalinka”, “Po istinitoj priči” (igra plakanja), “Mousefuckers” i “Deset razlika ili The Only Thing That’s Real”. Drama “Kad bi ovo bila predstava…” uvrštena je u Antologiju BH drame XX vijeka, a “Balkanski đavo Sram”, godine 2007., uvrštena je u francusku antologiju evropske drame “De Pinter a Muller”. Godine 2012. napisao dramu “Kad bi ovo bio film…” čija se premijera očekuje u Narodnom pozorištu u Sarajevu aprila 2012. godine. Kao scenarista radio na filmu i televiziji. Autor je i knjige kratkih priča “Strana 212” (2011.), izdavač Omnibus. Trenutno radi kao docent na ASU i šef je Odsjeka za dramaturgiju.
“KAD BI OVO BILA PREDSTAVA…” (1997)
Pozorište mladih Sarajevo
“BALKANSKI ĐAVO SRAM” (1998)
Pozorište mladih Sarajevo
“CIRCUS INFERNO” (2001)
Theatre de Vidy, Lausanne, Švicarska
“PO ISTINITOJ PRIČI” (Igra plakanja) (2006)
Narodno pozorište Sarajevo
“MOUSEFUCKERS” (2008)
SARTR
“DESET RAZLIKA ili THE ONLY THING THAT’S
REAL” (2011)
X Festival BH drame, Zenica, Bosansko narodno
pozorište
“KAD BI OVO BIO FILM…” (2012)

 

KRATKA NARODNO-RATNA

ALTERNATIVNO-FANTASTIČNA

PRIČA

Igman, zima 1993. godine. Nedaleko od naše brigade, od štala i bajti u kojima smo spavali, smješten je francuski bataljon. Uplašeni vojnici sporo se kreću iza bodljikave ograde i nadgledaju poštivanje “običaja rata”.

Dok pokušavam naložiti vatru, što je za mene još jedan od nepoznatih običaja, Zike me nagovara “da malo trgujemo” sa Francuzima. Čuo je da kupuju “bosanske ratne suvenire”. Ne razumijem o čemu govori. Dim mi natjerao suze na oči.

Sat kasnije stojimo na šumskom putu, pored nas dva francuska vojnika, mladići mojih godina. Zagledam im oružje, uniforme, te kao pravi budući metroseksualac zavidim im na njihovu izgledu. U jednom trenutku pogledam im oči i prepoznam loše sakriven strah. Boje me se. Stidim se zbog toga. Spreman sam da ponudim povoljniju cijenu za “suvenire”.

Jesi nekoga ubio ovim? – promuca Francuz gledajući nož na mom opasaču, onaj kojim sam maločas rezao tanke grane za potpalu. Klimnem glavom, neodređeno. Isti onaj “glumački” pokret kojim sam poslije srednješkolskih derneka, zbog par minuta provedenih u sobi sa jednom od privlačnijih treba iz razreda, odgovarao na pitanje jarana iz razreda – “I? Jel’ šta bilo?”. U oba slučaja, onom prijeratnom i ovom ratnom –podizao sam cijenu.

Narednog dana šetam sam po šumi, uživam u igmanskom miru. Jedna srna manekenski prošeta ispred mene i nestane. Prolazim ponovo kraj francuske bodljikave žice. Jedan od vojnika mi preko ograde baca “lanč paket”, ne shvata da je on sa unutrašnje strane kaveza. Ponosom, koji sam učio iz partizanskih filmova, nabijam nogom paket, iz sve snage. Produžavam dalje, dostojanstven kao ilegalac koji sekund prije smaknuća pljuje u lice njemačkog oficira i odbija povez preko očiju.

Iste noći, u potpunom mraku, pužem po travi i prstima pokušavam napipati hranu.

 

(iz knjige Strana 212)

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail