Ildiko Lovaš

Ildiko Lovaš rođena je 1967. godine u Subotici. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavila je prozne knjige “Mastionica” (1994), “Druga priča” (1995) i “Via del Corso” (2001), i romane “Naga u priči” (2000), “Izlaz na Jadran – Džems Bond u Bačkoj” (2005) i “Španska nevesta (2007). Godine 2005. Fabrika knjiga objavila je “Via del Corso” – knjigu priča Ildiko Lovaš u izboru i prevodu Arpada Vicka. Arpad Vicko preveo je i romane “Španska nevesta” (2009) i “Kamenčić” (2012). Proza Ildiko Lovaš prevođena je na srpski, hrvatski, slovenački, italijanski, nemački i bugarski.

***

Ipak je strašno to što baš zbog tog momka ne mogu da se približim momcima, i sva je prilika da tu prepreku nikada neću moći da savladam. Vrlo je verovatno da sam jako ružna, da mi je zadnjica oklembešena, da su mi grudi bezoblične i da mi se vidi koža na temenu kada je ono odozgo osvetljeno, a imam i grozne čukljeve. Mada se oni ne vide. Po svoj prilici mladići ne odmeravaju na ovaj način lepe devojke, ne vrše na njima kontrolu grudnjaka, s njima se šetaju, naručuju im koka-kolu sa slamčicom i ljube se sa njima u promajnim kutićima hodnika. Iako ja ne bih volela da se tamo ljubim, jer zapah mokraće ispunjava sve kutke hodnika, mada je moguće da je zapravo hlor imao tako prodoran miris, deluje mi verovatnije da su žućkasto krivudave potočiće polivali hlornom vodom. Bili su već mokri i čak iskrzani rubovi crvenog tepiha. Nekoliko godina kasnije, kad sam na grčkoj obali, na dnevnom svetlu, ugledala nizove navrat-nanos sklepanih diskaća – uopšte im se nisam čudila. Ni ti diskaći nisu bili ništa bolji, možda su samo delovali malo rustičnije od onih koje sam upoznala za onih šest meseci dok sam ih kod kuće petkom ili subotom uveče posećivala. U svojim pohodima na diskače otkrivala sam pre svega njihove skrivene budžake, hodnike, prilaze, toalete. Iako sam se na tim mestima zadržavala samo pokoji minut, a ostalo vreme provodila s drugaricama u plesnoj dvorani, ipak se tih nusprostorija sećam najjasnije. A bile su baš onoliko grozne koliko sam se ja grozno osećala.

Parovi su se priljubljivali jedno uz drugo, ljubavnom zagrljaju najviše su se prepuštale upravo one devojke koje ja, da sam bila muško, nikad ne bih ni pogledala. Nikakve cure, jedna je imala veliki nos,druga ogromno dupe, ali ne kao moje, nego da smo nas tri cure morale zapeti da bismo takvu dupetinu posadile na kozlić, a da bi se onda ona preturila na strunjaču na drugoj strani – za dvojku, prolaznu ocenu. I stalno su zurile u dečake, i to tako da ih oni moraju primetiti. Pa su ipak baš te imale prođu. A u mom slučaju zanimljiva je bila samo kopča mog grudnjaka.

Nisam mogla da krenem kući kad sam htela, morala sam da sačekam drugaricu, onu koja je jednom, u povratku iz škole, maznula ljubavno pismo iz poštanskog sandučeta. Dečko te devojke bio je u vojsci, i pisma je uvek slao u crvenoj koverti. Tada još nisam znala da to zaista nikad neću zaboraviti. Ni pošto sam to ispričala majci. Mada mi je od toga ipak malo laknulo.

Visoki mladić me je u međuvremenu sustigao, prišao mi je i upitao da li ga se sećam iz osnovne.Sećala sam se, ali nisam htela da sad raspreda o ispipavanju kopče mog grudnjaka. Odgovorila sam da nemam pojma odakle bi mogao da mi bude poznat. Da li bih, možda, pogledala sa njim Blues Brotherse. Ni za čim nisam u tim trenucima žudela više nego za randevuom s jednim visokim mladićem koji nosi Carreras farmerke i normalnu košulju, bez pulovera. I koji normalno razgovara. Ali nisam mogla, nisam mogla reći da, jer tada bih primila k znanju i to da hoće ono, i da je to s moje strane u redu. Premda je zapravo i bilo u redu, ne ono ispipavanje, nego sve, u celini, zbog toga sam i ja došla, i on, i svi.

Sve je to previše komplikovano, i ne razumem kako to drugima uspeva. Šta smemo pokazati iz svoje nutrine, a šta ne. Gde je granica. I uopšte: da li momci razumeju kad im se kaže ne. U međuvremenu se završio spori blok i masa je počela da kulja napolje. Drugarica me je tražila. Skakutali smo među baricama mračnog parka, ne mogu da shvatim otkud tamo toliko vlage, i već sam se jako kajala što nisam rekla da.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail