Kolja Mićević

 

КОЉА МИЋЕВИЋ, рођен у Бањој Луци, 1941. Завршио студије Опште књижевности у Београду. Живи и ради као самостални књижевник.

Преводи поезију, углавном с француског, повремено и с других језика, словеначког (Франце Прешерн), енглеског (Едгар А. По), шпанског (Федерико Г. Лорка), италијанског (Данте Алигијери). С француског је објавио књиге преводе Трубадура, Франсоа Вијона, Шарла Орлеанског, Мориса Сева, Жана де Ла Фонтена, Виктора Игоа, Жерара де Нервала, Стефана Малармеа, Жила Лафорга, Пола Валерија, Гијома Аполинера…

Такође је објавио збирке стихова на српском (Стопа Сна, Стање  Никога, Клавиринт, Виновник, Ерос ин Мелос…) и француском (L’Homme alarmé, Le lit défait, Monsieur le Serpent…), као и огледе из преводилаштва (Константе и превиди, Афричка легенда, ПРИМ. ПРЕВ.) и музикологије (Свете, лаку ноћ!, Моцарт сусреће Скарлатија, МОЦАРТ, Злочин Марије Терезије). 

Последњих година преводио је искључиво француске средњевековне романе у стиху,Роман о ружи Гијома де Лориса, Тристан и Изолда од Берула и Томаса, Орлови нокти Марије од Француске, Венерин облак Гијома де Машоа; тренутно завршава преводе романа у стиху, Ланселот и Парсифал, Кретјена де Троа из XII ст.

 

 

 

I

 

Прва строфа баладе о противречностима коју је Франсоа Вијон написао на песничком турниру у замку Блоа, око 1460. године.

 

Крàј извора мрем с жеђи и несна,

врућ к’о ватра, а цвокоћем цео;

родна земља страна ми и тесна;

уз огњиште дрхтурим сав врео;

као црн го на трон бих се пео;

злу се смејем и чекам без нâда;

радост вучем из тужног нèнада;

веселим се док сав сам чемеран;

моћник ја сам без силе и грâда;

лепо примљен, од свакога теран.

 

 

II

 

Децима XCI из збирке љубавних песама ДЕЛИА, УЗОР ЧИСТЕ ВРЛИНЕ лионског песника Мориса Сева из XVI ст.

 

За вечито пријатељство живећ

међ звездама тражио сам пута,

ал, врлини њезиној се дивећ,

чија светлост свуд је разасута,

уплаших се да ће да ме спута

и да мени штетиће опако.

Тад страх хладни обузе полако

Тело, Срце и Душу сметену,

јер страшно је изгубит олако

ствар временом, и трудом стечену.

 

 

III.

 

Цврчак и Мрав, уводна басна из књиге БАСНЕ Жана де Ла Фонтена, XVII ст.

 

Цврчак, што је цело лето

песму сплет’о,

откри да је лишен свега

кад северац дувну с брега:

невоља га тешка схрва,

нигде мухе, нити црва.

Пође тад да своју беду

каже Мраву, свом суседу,

молећи за неко зрно

да преживи време црно

док не никне трава густа.

»Платићу вам до августа,

моју зверску реч имате,

и дуг главни и камате.«

Мрав никоме зајам не да:

једина је то му мана.

»Где бесте за топлих дана?«

пита тог ког мори беда.

»Дању, или ноћ док пада,

опростите, ја сам пев’о.«

»Певали сте? e па ево!

заиграјте мало сада.«

 

 

IV.

 

Један катрен пронађен међу рукописима Пола Валерија после његове смрти, 1945.

 

Пиши као што говориш

Али писање није говор

Говор – дизање шатора

Писање – градња куће.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail