Lamija Begagić

 

Rođena 1980. u Zenici, živi u Sarajevu gdje je i studirala na Odsjeku za književnosti naroda BiH Filozofskog fakulteta. Urednica je dečijih listova Kolibrić, Palčić i 5Plus. Uređivala je književni web-magazin Omnibus i Književni žurnal. Piše za decu i odrasle.

Dvije priče (Bog, jazz i još ponešto ili prosto Ena i Jabuka) objavljene su joj u zborniku Bun(t)ovna p(r)oza. Na konkursu Ekran priče_02 u organizaciji zagrebačke Naklade MD i Iskon interneta osvojila prvu nagradu u konkurenciji od 1209 priča za priču Dvadeset i sedam. Priča Jednom ću naučiti plesti uvrštena joj je u zbornik Poqueerene priče. Izbor priča našao joj se i u antologiji ex-yu mladih autora Na trećem trgu.

Objavljivala u Licima, Sarajevskim sveskama, Zarezu, Libri Liberi, Reviji Re…

Zbirka priča Godišnjica mature objavljena je uporedo u Beogradu (Rende) i Sarajevu (Omnibus).

Priče su joj prevođene na engleski, njemački, švedski, bugarski i slovenački.

Dobitnica je specijalne nagrade Fondacije Farah Tahirbegović “za doprinos razvoju izdavačke djelatnosti, književnosti, bibliotekarstva i opće kulture”.

 

———————————————

ELMA: SVE PO PLANU

Vanja spava i sad je pravo vrijeme da operem hrpu suđa zaostalog iza sinoćnjeg slavlja. Nije uredu da ga, kad se probudi, dočeka prljavo suđe. On je taj koji slavi: ponosni diplomac. Šamaram nepregledan niz čaša. Jutro koje sviće i nije neko. Mutno je i vlažno. Otvaram prozor da miris duhana izađe van. Hladno je.

 

Kad je završio gimnaziju, Vanja je napravio spisak stvari koje mora «odraditi» prije tridesete. Na tom spisku našla se i diploma. Našla sam se i ja.

 

Vanja još nema trideset, a ima i više no što je planirao.

 

Popio je dosta vina sinoć. I bili su njegovi prijatelji s faxa. Gledali su nas slatkasto. A on je sve vrijeme govorio: Ti si čudo.

 

On sad spava, a Čudo pere suđe. Čudo je promrzlo. Hladno kao leš.

 

Armiji čaša kao da nema kraja. Kuhinja miriše po skupom vinu. Stiglo je od njegovih bogatih roditelja. Cijela kutija vina. Njihov jedinac prekrižio je još jednu stavku na svom spisku i ne treba žaliti za takav povod.

 

Ulazim mu u sobu. Ne spava. Smije se.

 

–              Što ne odmaraš?

 

–              Ti si čudo…

 

Dodirujem mu dlanom čelo. Moja ruka je ledena, njegovo čelo vrelo.

 

–              Ko sam ja? Kako se zovem?

 

–              Moja žena. –      Kako mi je ime,Vanja?

 

–              Zašto me to pitaš?

 

–              Tako. Samo reci kako se zovem.

 

–              Ne kontam te. Zoveš se Elma i moja si žena.

 

–              Eto. Je l to bilo teško?

 

– odgovaram drsko. Ne prepoznajem samu sebe. Otkad je u dvadeset i sedmoj svečano prekrižio i posljednju stavku svog velikog spiska, doista sam nesnosna.

 

Nije ljubomora. I ja imam diplomu, ali nemam vražiji spisak koji bi toj diplomi dao važnost. Ja imam tek tubu u regalu, sad su jedna do druge, ali njegova je važnija. Njegova je zadnja karika u nizu uspjeha, moja je tu ušla posve neplanski, nikakve pismene potvrde o njenoj nužnosti u mom životu ja nemam.

 

Zato ga pitam kako se zovem, jer sama nisam sigurna u svoj identitet. Jesam li ja Elma ili sam stavka 2 iz čuvenog plana? Jesam li i ja prekrižena kao i ova jebena diploma? Možda je vrijeme da napravi novi plan.

 

–              Možda je vrijeme da napraviš novi plan?

 

–              Molim?

 

–              Plan aktivnosti. Ovo si sve popunio.

 

–              Mila, dođi lezi. Stvarno te teško pratim.

 

–              Plan, Vanja. Znaš ono: oženiti se, diplomirati, napraviti bebu. Sve si to obavio.

 

–              Molim?! Nisam to zadnje.

 

–              Jesi.

 

–              A?!

 

–              Aha.

 

–              Misliš, nosiš MOJE dijete?

 

–              Ne, mislim, nosim NAŠE dijete.

 

Uspravlja se u sjedeći položaj, grabi me za ruku i baca na krevet. Ljubi me po čelu, bradi, nosu, vratu…

 

Ležim poluoduzeto. Ne želim roditi samo još jedan štrih u tatinom životu. Nisam ovo ovako zamišljala. –            Nisam ovo baš ovako zamišljao…

 

–              A kako si? Mora li sve biti po planu? Ja sam htjela baš ovako…

 

Jagodicom kažiprsta prelazi mi preko usana: znak da ušutim. To me škakilja i tjera da skupim usne.

 

–              Zar ne bismo trebali biti sretni sad, mila?

 

–              Aha.

 

–              Zašto nismo?

 

–              Ne znam.

 

Ustaje iz kreveta. Podiže slušalicu.

 

–              Koga u ova doba?

 

–              Starce.

 

–              Zašto?

 

–              Da im kažem, zaboga!

 

–              Nemoj. U ovome smo sami. Bar zasad.

 

–              Ne razumijem te. Bolje da spavamo.

 

Izlazim iz sobe i vraćam se svojoj armiji neopranog suđa. Teško ih je oprati kad se vino skori.

 

Grickam usne. Loša navika. Prelazim dlanom preko trbuha. Još se ne primjeti ništa. Nisam dobila ni kile, ništa se u meni ne kreće, ne osjetim ga. Kao da nije tu. A tu je, baš onako kako ga je tata isplanirao. Bijesna sam, a trebala bih biti sretna. Ne volim kad sve ide po planu.

 

–              Ne volim kad sve ide po planu. – dovikujem iz kuhinje, nadglasavajući šum vode iz česme.

 

–              Pa on nije po planu. Nismo rekli: Idemo praviti bebu. Nismo ništa rekli, samo smo vodili ljubav, zaboga. Dođi. Vrati se u krevet.

 

Dolazim. Vraćam se u krevet. Ostavljam suđe, ostavljam vodu da teče.

 

–              Vanja? Jesi li zaista ovako zamišljao svoj život?

 

–              Nisam. U svojim sam mislima plakao od sreće što ću postati tata.

 

–              I ja sam

 

. –            Pa? Gdje je problem?

 

–              Ne mogu plakati.

 

–              Probaj. Samo se skoncentriši.

 

Liježem pokraj njega i zatvaram oči. Postaje sve toplije. Čekam suze da se grupišu u krajičku oka. Kao krmelje. Čeka i Vanja držeći mi dlan na stomaku.

 

Voda uporno teče iz česme i puni neoprane čaše.

 

Elma B.

 

4. klupa, srednji red

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail