Srpko Leštarić

Beograd 12.09.2014. Srpko Lestaric foto: Milenkovic Milovan

Srpko Leštarić rođen je 29. aprila 1949. u selu Vrelu kod Uba (Valjevo), od oca Aleksandra i majke Tomke, rođene Sokić. Pradedovska kuća bila je tada bukvalno krcata knjigama prevučenim iz Beograda početkom nemačke okupacije 1941. Maelström prevodilaštva uvukao ga je u sebe posle šestog osnovne: umesto da se s drugovima vere po drveću, skida svračija jaja i peca u Tamnavi (lopta ga nikada nije privlačila, osim kao geometrijski oblik u prostoru – on nju ni toliko), pola leta je proveo uronivši u Dositeja – Život i priključenija i Pismo Haralampiju. Čitanje izdanja iz 1892, na originalnom Dositejevom jeziku, nije bilo samo uzdah divljenja pred lutalačkim duhom velikog prosvetitelja nego i čin posvećenja u misterije transformacija unutar bića slovenskih jezika. U slavu tog ushićenja, posle svršene gimnazije u Obrenovcu 1966, kao student političkih nauka i orijentalistike, proputovaće početkom sedamdesetih Evropu i Bliski istok autostopom i peške, izdržavajući se usputnim radom i igranjem šaha.
Kao suprevodilac s Hirojasom Hondom iz Jokohame (s kojim će ga potom vezivati kumstvo, produženo i među decom), u to vreme potpisuje prve srpske književne prevode s japanskog, studira japanski kod profesora Dejana Razića i dobija japansku stipendiju koja ga čeka dve godine. U međuvremenu se ženi prelepom i plemenitom Gordanom Stanaćević (1951–2009), kojoj će imati da zahvali za sve osim onoga što je dobio rođenjem. Osetivši da su japanski i arapski jezik i te dve kulture dva prekrupna zalogaja, umesto u Japan, odlazi 1974. sa suprugom i kćerkom Aleksandrom (1973), o sopstvenom argatskom dinaru, na godinu dana u Alep (Sirija) i završava studije arapskog. U Tripoliju (Libija) 1977. rađaju i sina Vrsana, danas takođe beogradskog arabistu. Oboje ove sjajne dece, koja su godine detinjstva provela uz roditelje u Bagdadu i takođe zavolela arapski svet, i sav svet, danas imaju svoju krasnu decu – Sofiju (1996), Vanju (2008) i Dušana (2011).
Preveo je, zasad, preko dvadeset pet zbirki kratkih priča i romana sa savremenog arapskog književnog jezika, Nefzavijev Mirisni vrt, erotološki priručnik iz 15. veka i, možda najvažnije, sedam knjiga izvornih narodnih priča s istočnoarapskih dijalekata – više od ma kog drugog arabiste do danas. Sve knjige opremljene su izdašnim kritičkim aparatom i sve su u preporučenoj literaturi na beogradskoj arabistici. Na arapski je preveo nekoliko stručnih monografija i više kratkih priča, mahom srpskih pisaca. Po porudžbini američkog časopisa ATA Chronicle napisao je traduktološki esej The Language and Translation of Arab Folktales koji je uvršten u standardnu literaturu arabističkih katedri na više svetskih univerziteta. Mala antologija 12 nemogućih, koju čine priče buntovnih, zabranjivanih i osuđivanih arapskih pisaca, prevedena mu je na engleski (prevod: Edward Alexander) pod naslovom Twelve Impossibles po porudžbini European Cultural Foundation, Amsterdam.
Nasušni hleb više ne zarađuje kao poslovni prevodilac – od 2014. je u zasluženoj penziji, pošto je blizu četrdeset godina (poslednje trideset tri u J.P. Jugoimport-SDPR) prevodio pravnicima i inženjerima, betonircima i asfalterima, generalima i admiralima, ministrima i šefovima država i vlada, ovčarima iz beduinskih čergi i petrolejskim magnatima, čuvenim muzičarima, opskurnim pesnicima, konjušarima i kamilarima od kojih turisti u Gizi, Petri i drugde gde je to još moguće, unajmljuju jahaće životinje za slikanje, a kao ovlašćeni sudski tumač i dalje prevodi srpskim i arapskim građanima i poslovnim ljudima po Srbiji, Evropi i diljem arapskog sveta: taze diplomcima, trgovcima i tzv. kontroverznim biznismenima, lopovima i prevarantima i njihovim žrtvama, pijanim vozačima i njihovim žrtvama, sudijama i advokatima i njihovim žrtvama, suđenim i nesuđenim ubicama i njihovim žrtvama, krijumčarima droge, prijateljima i prijateljicama noći, lekarima i bolesnicima, ženama i deci uhvaćenim u klopke sudbine i katkad prodatim u ropstvo i bog zna kome sve ne.

SREĆNA ARABIJA

(Mi u inostranstvu, Austrija, jesen 1990.)

Arabia Felix – tako su je zvali stari Rimljani.
Na njenom tlu ovoga časa nema sreće. Sad tamo besni jedan nov, svetski rat, koji neće doneti sreću ni Arapima, ni modernim Rimljanima. Ali čim se ta kampanja okonča i stanje smiri, ponovo će krenuti poslovi, i doline Jordana i Eufrata, jemenske obale i saudijske oaze opet će opominjati putnike na svoje davno zasluženo ime.
U doba kada je moćni Rim odlučio da bude kum Arabiji, sjaj Vavilona već je bio potamneo, do osnivanja Bagdada trebalo je da protekne još nekoliko stoleća, ali u sirijskoj pustinji lepa kraljica Zenubija vladala je čarobnim gradom Palmirom i plodne doline i oaze davale su po tri žetve godišnje.
Za plemićke orgije na morskoj obali libanska vina hlađena su snegom s obližnje planine u sred vrelog leta i kedrove šume bile su nepregledne. Pustinjom s one strane Jordana kretala su
se tolika stada ovaca i koza da im nije bio ravan ni broj zvezda na noćnom nebu istoka. I – ono najvažnije: površinom peščanih mora tekla je, prema Rimu, nepresušna karavanska reka od pretovarenih kamila koje su prenosile bisere iz Zaliva, kinesku svilu, persijsku keramiku i indijske začine…
Svoje usluge moćnom Rimu beduini su umeli da naplate tako, da na vratovima, rukama i nogama njihovih žena i kćeri i dan-danas zveckaju ogrlice i narukvice iskovane rukom rimskih i dalmatinskih zlatara. Die Glückliche Arabia…
Legenda o čudnoj Arabiji uselila se i u naše živote, najpre kroz lično poznanstvo Kraljevića Marka s Crnim Arapinom i priče iz 1001 noći, pa kroz arapska slova kojima su do skora pisale, srpskim jezikom, mnoge časne starine po Bosni, dok ih je vlast, u popisima stanovništva, vodila kao nepismene, jer nisu znali ni ćirilicu, ni latinicu…
Legenda kao legenda – kako se uselila, tako se i iselila. Mi smo malo zaboravan narod, a imamo i prečih poslova preko glave. Ceo svet ide jednim putem, ne možemo ni mi doveka osim svih. Ko te pita za Arabiju, dosta je što je sve skupo i što nas na nju podseća (ako izuzmemo rat) musaka od plavog patlidžana, rođak koji nam pokazuje japansku šivaću mašinu i televizor donete iz Emirata dok nam priča o tegobnom radu na pedeset stepeni u hladu i – nafta. Nafta!
Nafta je kuljala u mlazevima i bujicama, plovila u tankerima i kotrljala se u buradima, dok nije osvojila čitav svet. Da bi je što bolje prodavali Arapi su morali da izgrade gradove i puteve, robne kuće i hotele, aerodrome i hidrocentrale, dvorce i farme i bunare za navodnjavanje. Bivši beduini postali su ponovo moćni i važni.
Srećna Arabija ponovo se rodila na pepelu od sagorele nafte.
Zidar i arhitekta, armirač i mašinac, daktilograf i ekonomista, prevodilac i lekar, Amerikanac i Rus, Korejac i Jugović – svi su bili potrebni. I – svi su potekli na tu stranu. Karavani modernih nomada – ne onih turističkih, već onih koji traže posla i hleba – potekli su ponovo kao reka: ovoga puta u smeru pustinje. Tako je to počelo, tamo negde, ranih šezdesetih.
A naš čovek kao naš čovek. Došao on, tako, da gradi veliku fabriku kraj velikog arapskog grada, a došli i Rusi, i Česi, i Nemci, i Francuzi. Svi na istom poslu, samo im barake grupisane po firmama i državama. Na goloj ledini, samo pesak, sunce i pustinjski vetar. Do grada nije ni blizu, noćni klubovi s trbušnim plesom skupi, ali – jednom se živi!
Bilo ih je koji su se, posle godinu dana vratili bez dinara. Sve ostavili igračicama i kelnerima. Drugi se vratili i brže. Vratilo ih preduzeće. Ljudima bilo dosadno, posle deset sati
rada na suncu seli da se kartaju, a nekog uhvate mangupi u makaze, pa svakog meseca izgubi po dve plate… Krajem meseca čeka se plata. Deo se transferiše u domovinu, porodici za život i na štednju, a deo se isplaćuje ljudima u lokalnoj valuti, na ruke. Ljudi tad uzmu od firme autobus, pa u grad. Suk, tako se zove arapski bazar. Vri od naroda. Kroz gužvu se probijaju automobili koji trube, natovareni magarci njaču, žene s crnim ogrtačima i velovima preko lica, okolo štofovi, svila, tajvanski kasetofoni, kineski frotiri i posteljine, japanski fotoaparati, kamare pamučnog veša, japanski i nemački alat – sve čega kod nas nema. A plata nije loša – pet, kadšto i do deset puta veća nego u Jugi. Ko da ne kupuje! Jeste, ali kako? Arapski niko ne zna, ne zna taj narodski arapski ni prevodilac, to se na fakultetu ne uči. Kad tamo, a ono se pokaže da taj i taj dućan drži bivši student iz Beograda, ili Sarajeva! Svi odmah pohrle kod njega: svi, ne samo kupci. Odmah on postaje i učitelj ostalim dućandžijama u blizini i neće proći dugo a već svi trgovci u okolini znaju srpski toliko da mogu da razumeju nazive robe i da kažu cene, a neki, bogme, i da pohvale svoju robu, pokude komšijinu i da se cenkaju… Važno je da se para vrti!
Srećna Arabija ne da se lako. Tu negde, na Istoku, ljudi su nekad izmislili trgovinu. Promet robe i obrtanje para dođe mu kao glavni cilj njihovog života. A Amerikanac i Englez nisu mušterije, jer kod njih ima svega još i više, osim skupocenih tepiha i starog srebrnog posuđa koje dolazi iz Irana i Indije. Nisu prave mušterije ni oni iz istočne Evrope, plate im suviše male. Glavni faktori u suku su upravo Jugosloveni, kojih je i najviše, i koji su i najširi između prstiju… I to kako u suku, tako i u restoranu, o barovima, kad se malo nakite, da i ne govorimo!…
Strane jezike niko tada nije znao, a svet tuđi: niti zna Rus srpski, ni Francuz makedonski, niti Arapin slovenački. Sednu, tako, razne nacije da popiju po čašicu pred spavanje, a Rus uzme veliku čašu za vodu, pa natoči punu ljute rakije – Srbin tek došao s odmora i doneo pun balon. „Nemoj, tavarišć moj, tak mnogo“ – kaže mu Jugović, „eto nje votka, eto ljuta rakija, očenj strongaja!“ Pomešaju se srpski, ruski i engleski u nekoj novoj gramatici, ali – svi se lepo sporazumevaju.
Arapski svet leži na nafti, ali arapska pamet počiva na zlatu. Zlato je uvek bilo i ostal glavna stvar u tom svetu. Delom zato što arapska žena, koja negde nema ni prava glasa, ima pravo na – nakit. To sveto njeno pravo niko ne sme da dirne i ona pri veridbi i udaji mora dobiti poprilično zlata od mladoženje, ma kako porodice siromašno živele. Sukovi kipte od zlata, masivnog i – mnogo jeftinijeg nego drugde u svetu. E sad, nije ni Jugović naivan. Odmah je on to izračunao. I krene tako, lepo, i njegova trgovina. Lančić – 10 grama, ogrlica – 20 grama, prsten – 7 grama, pa opet ogrlica – 150 grama… Kasetofon – kako kupi jedan sebi i jedan bratu, tako kupi i treći – za prodaju: da izvadi trošak za ona dva. Pa zašto on, bre, crnči na tom suncu i živi kao skot u baraci, gde hodnik smrdi na radne cokule, poređane noću uza zid!? Zašto jede u menzi stalno govedinu i ovčetinu, a kad već počne da sanja svake noći mlado pečeno prasence i komad slanine, do odmora ima još šest meseci!? Da je u Jugi na terenu imao bi barem uveče gde da ode, a tu, u toj pustinji, jednom-dvaput mesečno vidi grad, pa i tada samo jurca po sukovima. Čak i ako je gradilište u samom gradu, opet je to, ljudi moji, jedan tuđi svet, u kojem se ženi ne može prići ni na pet metara; badava što je neko zgodan, a neko ne bi pitao ni šta košta… Džaba ti sve kad je glava u torbi!
Dune pustinjski vetar u sred leta, vazduh pocrveni od vreline sitnih piramida koje lete u kovitlacima i zavlače se u oči, uši i nos i škripe pod zubima. U sobi, pod prozorom, do jutra se stvori lepa kamarica peska – nikakav dihtung ne može ga zaustaviti. Klima uređaji zuje u inženjerskim barakama i hlade koliko-toliko, u radničkim i ovako i onako: zavisi kakva je firma i kako je pogođen posao. Duša ište nešto, a ne zna šta je to, svi nekako nervozni – vetar je takvo čudo prirode koje stvara nervozu kod čoveka, odakle je da je.
Tako u zemljama gde ima pića, poput Iraka i Jordana. Ali u nekim drugim nema čak ni piva. Srećna Arabija ima svoju svetu knjigu Kuran, koja zabranjuje čoveku da pije vino i rakiju… Libija, Kuvajt, Sudan, Saudijska Arabija – zabranili su to i zakonom. Pića nema i ne sme se ni donositi.
I opet Jugović ne bi bio to što jeste, kad se ne bi dosetio jadu. Gradilište je to, ima majstora od svake sorte. Kupe ljudi veliki ekspres lonac, onaj za menze, pa saviju spiralu od bakarne cevi, pa doliv, pa odliv, a na suku kupe suvih šljiva, ili suvog grožđa, ili makar kakvog voća, bar – pomorandže i limuna, koji su u bescenje. Ne prođe ni mesec dana, a destilacija radi.
Curi šljivovica, loza, limunovača, urmovača… „Donesi, burazeru, ima da ti ispečem ljutu kô grom, ujam samo dvajes posto!“ Radnja radi, ljudi živnu, svisli bi da im nije da neki put lepo sednu, pa otpuste ventile. To, što direktori proganjaju ovog malog privrednika nije opasno: zna direktor da je taj važniji na gradilištu od glavnog inženjera! A što se ljudi ponekad napiju i prave gluposti u stranoj zemlji? E pa, je l’ ima to negde da živ čovek ne pravi gluposti? Nema, brate, ne može to biti ni u srećnoj Arabiji. Neka čoveka, kad se vrati kući s parama praviće – kuću.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail