Petar Matović

Petar Matović rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen je u više antologija u zemlji i inostranstvu, pesme su mu prevedene na više jezika: poljski, engleski, nemački, švedski, francuski, italijanski, španski, katalonski, portugalski, galicijski, rumunski, makedonski, slovenački, slovački, mađarski. Objavio je zbirke pesama: Kamernikomadi;KoferiDžimaDžarmuša (izdanja na drugim jezicima: WalizkiJimaJarmusha, Maximum, Kraków, 2011; LesmaletesdeJimJarmusch, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); Odakle dolaze dabrovi (2013) i Iz srećne republike (2017). Dobitnik je stipendija GaudePolonia 2013 Ministarstva kulture Republike Polјske, Baltičkog centra za pisce i prevodioce (Vizbi, Švedska, 2015), Traduki (Split, 2016), Kultukontakt (Beč, 2017) i Q21 (Beč, 2017). Dobitnik je nagrade Branko Miljković za knjigu pesama Iz srećne republike. Živi u Požegi.

DEPONIJA EVROPE

I live on the Balkans, govorim turistima iz Evropske unije,
I write poetry, objašnjavam čime se bavim;
klimaju glavom sa odobravanjem penzioneri
iz Folksvagenovog pogona u Volfsburgu:
ne sumnjam – poezija Balkana je egzotična destinacija
zapadnoevropskih turista.

Vetar diže rub suknje jedne preplanule Nemice,
dame u godinama sa etno đerdanima
slušam tvrde glasove što izgovore imena zemalja
čije jezike ne smem više da razumem:
Montenegro, Croatia, Bosnia und Herzegowina, Serbia.

A primetna je obnova monarhije:
u cvetanju jorgovana serbijanskih varoši
feudalizam neoprostivo stiže ovog proleća.

Tešim se kako trgovina ide,
kako ide piraterija diskova, kozmetički proizvodi..
U centru ovog malog grada na jugu države
ubeđuju me da je preko granice istok,
a sve je u mešanju slogova čajniz, ciganjskih
i serbijanskih.

Sunce je u lavi zapada naglo zašlo preko moje usne,
grizem je od svraba, skupljam robu,
odlazim sa trga ne okrećući se… Iza mene
praska, žubori, glagolje stranci i domoroci.
A ima li rešenja sem ljubavi za Balkan,
oficijelnu deponiju Evrope.

NEĆU O AUŠVICU

Ne fotografiši, savetovali su me
pred put, pusti neka te obuzme,
ponese.

Molitveni šalovi visili su
u vitrinama, nestvarni
bez pokreta.

Priđi sa strahopoštovanjem,
slušao sam.

It was fun, rekla je studentkinja
iz Amerike na izlasku dok se
objektiv uvlačio u telo kamere.

Svetlost reflektora cvetala je na staklu:
iza su bile tone ljudske kose.

U povratku kući ljubi me djevuška, vodič
u kompleksu, tada osetim prašinu kako
silazi joj sa odeće i kože i preuzima naš stan.

Piši o tome, kaže poznanik, to je
dobar motiv.

Pod osvetljenjem ne bleska
nijedna čestica, ništa: iza staklenog
fronta guraju se koferi.

Posebni popusti prevoznika
na povratne karte do Osvjenćima.

Planina obuće u vakuumu
iz jednog koraka nestala bi.
Nikada se ti đonovi nisu istrošili.

U malom gradu nisam imao izbora
nego čitati o Holokaustu.

Sada živim u Krakovu, svuda su
suveniri. Neću o Aušvicu. Kada
pomislim na dom, zaćutim.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail