Teofil Pančić

Foto: Matej Pušnik

Teofil Pančić nije rođen u Novom Sadu, mada drži da bi to bilo po svemu najprirodnije i najlogičnije, nego je ro- đen u Skoplju 6. srpnja 1965. (ali nedužno Skoplje niti ne pamti). Potom je živio u raznim gradovima SFRJ, prateći očevu službu. Od 21. veljače 1976. do 30. prosinca 1991. živio je u (Novom) Zagrebu, u Aleji Viktora Bubnja. Dakle – odrastao je u Zagrebu, ukoliko je ikada odrastao, što je dvojbeno. Majka mu je, za nagradu zbog uspješno završenog 8. razreda OŠ ’’Gustav Krklec’’, poklonila narančasti pisaći stroj tbm deluxe, proizvođača ’’Iskra’’ iz Bugojna. Kako iz raznih razloga, uključivo i zbog dijagnoze protanopia 50%, nije uspio postati vozač dugolinijskog međugradskog autobusa ili moćnog šlepera, što mu je bila dječačka želja, postao je pisac opće prakse – što mu je bila druga dječačka želja. Išao u škole, mada neredovito. Služio vojni rok, mada nerado. Nevjenčavan, nerazvođen, nepušač, neosuđivan. Živi od pisanja i čitanja, objavljuje u (bez)brojnim medijima diljem bivše Juge kao i izvan nje, a beogradski nedeljnik ’’Vreme’’ voli smatrati svojom matičnom lukom. Živi u Zemunu i Novom Sadu. U Zagrebu od 2001. obi- čno spava u hotelu, i u tome još uvijek nalazi nešto bizarno. Dva puta godišnje nakratko živi u Istri, a mogao bi i stalno. Objavio je knjige: Urbani Bušmani (2001), Čuvari bengalske vatre (2004), Osobeni znaci (2006), Na hartijskom zadatku (2006), Famoznih 400 kilometara (2007), Kroz klisurine (2007), Peščani sprud (2006), Pepeo bez bašte (2008), Kamen traži prozor (2009), Vremeplov na remontu (2010), Blesava pevačica (2010), Plavušina dilema (2011), Stanica fantomskih vozova (2011), Privođenje Bube Erdeljan (2013), Nosorozi sa šeširima (2013), Aleja Viktora Bubnja (2013), 39 dana lipnja (2014), Pilule protiv zaborava (2016)…

Tekst

Tri me cele i duge decenije, u kojima se dogodilo –sve–ono–što–se–dogodilo, put nije nanosio u Pirot, a onda sam prošle godine ugodnim povodom došao tamo, i brže-bolje zakoračio iz hotela u potragu za Soliterom, instinktivno krenuvši u dobrom smeru. Ugledao sam ga ubrzo, nepojamno oronulog, ali baš onakvog kakvim ga pamtim, osim što mu je neko odrezao gornju polovinu! Jer on je u mojoj svesti bio tako veeeliki, skoro kao Empire State, samo lepši; pošto sam ja bio tako mali, Soliter je morao biti tako ogroman. Pošto sam se u međuvremenu, hm, ponešto raskrupnjao, i Soliter je, po ovom Zakonu Obrnute Proporcionalnosti, neumitno opatuljastio. Stajao sam dugo pred njim, fasciniran, osećajući kako se neke važne, pritajene kopče u mom izsemplovanom životu spajaju i srastaju, a zatim sam se okrenuo na peti i otišao, s Najčudnijim Osećanjem Na Svetu, koje se naselilo u neistražene predele između mog stomaka i grla. Pre neki dan sam ponovo poslom otišao u Pirot; dečko sa tamošnje televizije saznao je za moju ličnu priču sa Soliterom i i dosetio se da bi bilo odlično da snimi intervju sa mnom baš tamo. Prvo smo se muvali oko zgrade, a onda sam se odvažio da uđem (ohrabren legitimacijom ove Službene Prigode) i zastali smo u hladnom sumračnom haustoru sa neopisivo ruiniranim poštanskim sandučićima – solidna većina ih je odavno izgubila vratašca – a ja sam prošarao pogledom po njima i onda na jednom ugledao dva puta napisano prezime: Pančić. Nešto me je tresnulo u stomak , ali sam ubrzo šerlokovski pronicljivo zaključio da je to samo Iščašena Koincidencija; uostalom, to prezime nije tako retko u ovom kraju. Pričao sam o svemu tome u kameru onom TV-momku i pokazivao mu sanduče, u tom je iz lifta izašla sredovečna žena, pogledala me , zastala i odslušala moju ‘’racionalnu” priču i potom odmahnula glavom: Ne, ne , to ste vi. To je vaše. Ja sam posle još nešto pričao, ne znam šta , sve teže podnoseći burburet u glavi, i onda smo završili i otišli na burek, a ja sam potom svejednako insistirao da se vratim i da detaljnije i na miru osmotrim Sanduče; da, ono pravilno, ni kitnjasto ni prestrogo latinično Pančić bio je rukopis mog oca, jedva da je moglo biti zrnceta sumnje u to. Zurio sam dugo u tu Poruku Kroz Vreme (kakvu? kome?) u Trag Postojanja mog već šestu godinu mrtvog oca. Posle smo se u obližnjem kafeu šalili, mada meni nešto nije išlo sa smejanjem, da je možda trebalo da se popnem na šesti sprat; možda bih tamo na vratima jednog stana ugledao to isto prezime. A kad bih pozvonio možda bi mi otvorila moja mlada majka – koje takođe već odavno nema ovde – ili moj poletni otac, sveže obrijan i namirisan; a možda bi, ipak, na vrata izašlo zbunjeno crnomanjasto muško derle koje sam zvonjavom sklonio sa prozora, gde je proučavalo šarenilo pirotske Faune Slova. U starim dobrim krimićima svemu uvek ima neko jasno i blagotvormo prizemno Racionalno Objašnjenje. Možda je sve ovo tek zaumna pričina, autosugestivni transfer, ali recite vi šta god hoćete: ja sad znam, empirijski znam, da bih mogao napisati pismo i adresirati ga ovako Teofil Pančić, Soliter, 17300 Pirot, i da bi ono stiglo na pravu adresu, i da bi bilo ubačeno u pravo sanduče. Jedan čovek, jedna žena i jedan dečak i dalje žive jedan Paralelni Život u tom drvenom sandučetu dokazujući kako nikada ništa ne prolazi i ne nestaje, jer zapravo nema kuda da ode, samo ga mi obično ne vidimo, jer ne umemo da gledamo. Jer smo vežbani da ne primećujemo. Moram, moram, Bože, jednom da napišem to pismo i da ga uputim na Jedinu Pravu Adresu, na Našu Adresu.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail