Rumena Bužarovska

Rumena Bužarovska

 

 

Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju, Makedoniji. Ona je docent američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju. Do sada je objavila dve zbirke priča: Žvrljotine (Ili-ili, 2007) i Osmica (Bljesak, 2010), kao i studiju humora u savremenoj američkoj i makedonskoj priči O smešnom: teorije humora kroz prizmu priče (Bljesak, 2010). Stipendista je KulturKontakt, Beč (2006) i Internationales Haus der Autoren, Graz (2008). Bavi se i knjižebnim prevodom sa engleskog na makedonski (J.M.Coetzee, Lewis Carroll, Truman Capote).

________________________________________

Moj muž, pesnik

Upoznala sam J na jednom poetskom festivalu. Kosa je već bila počela da mu sedi – sad mu je već sasvim seda, i mislim da se nada da je to deo njegovog „novog seksipila“ kako mi je jednom rekao. Kao, šalio se, ali ipak mislim da veruje da je u pravu. Htela sam da ga pitam da li su mu i proređena kosa i skalpsa bojom i sjajem istopljenog pa zatim opet stvrdnutog voska isto tako deo „novog seksipila“, ali sam se suzdržala – ne prihvata nikakvu kritiku. Odmah se naljuti, a kada se naljuti, počinje da vređa – i tako danima sve dok ne uradiš nešto ponizno da bi prestao da bude nepodnošljiv, kao na primer da „slučajno“ izrecituješ neki njegov stih.

Skoro je bio ljut na mene jer nisam htela da pročitam pesme koje je napisao prethodnu noć.

„Sada nemam vremena, ‘ajde sutra“, rekoh mu.

„Nemaš vremena za tri pesme, a?“ osetila sam bes u njegovom glasu i pokajah se što sam ga odbila. Ali je već bilo kasno. Šta god da sam rekla bilo bi pogrešno. Pa sam zato samo ćutala.

„’Ajde, šetaj, bubaj“, reče i zalupi mi vrata. „Bubaj“ mi govori uvek kada pripremam časove za sledeći dan. Kao, da stvarno znam istoriju, ne bih morala da pripremam časove. „Ako znaš – znaš“, reče mi jednom i bezobrazno me pogleda u oči.

A njegove pesme stvarno ne volim da čitam, a još manje da ih slušam – nekada me izlaže i tom stradanju. Kada smo još uvek bili zaljubljeni i nismo imali dece, vodili bismo ljubav a zatim bi mi šaputao stihove u uvo dok smo ležali zadihani i znojavi. Uvek su stihovi bili o nekakvim cvetovima, o orhidejama – zato što ga „podsećaju na ptičice“ – o nekakvim južnim vetrovima, morima, a pominjao je i neke egzotične začine i materijale, kao što su cimet i kadifa. Nešto u stilu da imam ukus cimeta i da mi je koža kao kadifa, na primer, da mi kosa miriše na more – za šta znam da nije tačno, jer mi je majka jednom priznala da mi kosa smrdi. U svakom slučaju, u takvim momentima njegove reči su me užasno uzbuđivale. Ponovo bih planula i htela ispočetka da vodim ljubav sa njim, iako on često nije mogao odmah, pa sam morala da se podsećam slika i reči koje mi je govorio da bih se opet uzbudila.

(Odlomak priče)

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail