Filip David

filipdavid

Bio je dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd. Danas je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iza njega je mnoštvo napisanih TV drama i filmskih scenarija. Napisao je tri knjige pripovjedaka, tri knjige eseja, jednu knjigu pisama zajedno sa Mirkom Kovačem i pored nagrađenog romana i roman “Hodočasnici neba i zemlje”.Emil Najfeld na svoj devedeseti rodjendan otkriva kako je pamćenje strašnije od zaborava. Dobitnik 61. NIN-ove nagrade za knjigu “Kuća sećanja i zaborava”.

Tekst

Mnoge događaje iz svog života želeo bih da zaboravim. Ali, to nije moguće. Jedan kabalista je zapisao: Mi smo Božje pamćenje.
Pamćenje je strašnije od svakog zaborava.
O ovome nisam do sada nikome pričao.
U Aušvicu sam bio član ’’nebeskog odreda’’, ’’crnih gavranova’’ ili zonderovaca, kako su nas sve zvali.
Kada su žrtve ugušene gasom, ulazili smo mi iz ’’nebeskog odreda’’, leševe smo, pošto su im povađeni zlatni zubi, tovarili na kolica i odvozili do peći za spaljivanje mrtvih. Potom smo pepeo u džakovima iznosili i ostavljali na đubrištu.
Posle izvesnog vremena prestao sam da osećam sažaljenje, osećao sam jedino stid i krivicu.
O tome pričam prvi put. Mnogo je godina prošlo, ali te slike užasa nemoguće je zaboraviti. Nemoguće je potisnuti nešto što je postalo deo mene, zauvek.
Ono o čemu i danas razmišljam jeste: kako nam se sve to dogodilo? Pre nego što se dogodilo, nismo verovali da je takvo nešto moguće. A kada se dogodilo, počeli smo se navikavati na to zlo, koje nas je paralisalo, oduzelo nam svu snagu, osim snage za preživljavanjem, a sve ono što nam se nekada činilo suludim, neprihvatljivim, nemogućim, postalo je i moguće i prihvatljivo, jer je to bila naša jedina stvarnost. I iz te stvarnosti nije bilo bekstva, svaka druga stvarnost bila je ukinuta i nepostojeća.
Mi smo videli zlo koje je dobilo svoje lice: lice gestapovaca. Zlo postoji tek kada dobije lice. Kada dobije svoju telesnost, svoju apsolutnu moć da smlavi, uništi. Tortura se utiskuje u duše žrtava, ništa ne postoji izvan torture. To je jedina realnost. I saznanje o postojanju zla nanosi bol, jednako moralnu i psihičku kao i fizičku.
Svi mi koji smo to prošli, malobrojni koji smo preživelei, nikada se nismo oslobodili poniženja i straha, život više nije bio život, izgubio je svaki smisao. Kada se izgubi vera, kada se izgubi nada, sve se pretvara u veliki nered, u rastrojenost koja se bliži ludilu i depresiji. Nisu ljudi izvršavali samoubistva u logoru, nego posle logora pošto su shvatili da se prošlosti ne mogu osloboditi. Zlo, kada se jednom ukoreni, ono se širi i postaje sveobuhvatno, zahvatajući sve, i pravedne i nepravedne, žrtve i dželate. Sve menja i izobličuje.
Unutrašnje urušavanje preobražava se u gubljenje svakog smisla.
Poricati postojanje zla može samo onaj ko ga nije doživeo, ko nije video njegovo otkriveno lice. Logor je monstruozna mašina za proizvodnju životinja, napisao je logoraš Primo Levi.
Šta nam u svemo što smo proživeli nedostaje? Nešto jako važno, za čim tragamo, uzalud tragamo. Nedostaje smisao našeg stradanja. A zlo upravo svemu čega se dotakne oduzima smisao.

(Trinaesto poglavlje)
Filip David ’’ Kuća sećanja i zaborava’’

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail