Dejan Ilić

Dejan Ilić rođen je 1965. godine u Zemunu. Objavio je knjigu kratke proze “Kao da je bilo juče” (1995) i zbirke eseja “Osam i po ogleda iz razumevanja” (2008), “Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer” (2011) i “Škola za ‘petparačke’ priče. Predlozi za drugačiji kurikulum” (2016). Urednik je u časopisu “Reč” i u “Fabrici knjiga”.

O realzmu u naučnoj fantastici

Treba reći odmah na početku: nisam siguran da bi se romani Philipa K. Dicka mogli jednostavno raditi u školi, čak i sa učenicima viših razreda srednjih škola. I to ne zato što je reč o složenoj naraciji i višeslojnim fikcionalnim svetovima sa sumnjivim ontološkim statusom unutar proznog okvira (naprosto nikada niste sigurni da li se nešto u Dickovim pričama zaista dogodilo ili se sve odvija u snovima ili priviđenjima nekoga od junaka) – naprotiv, to bi upravo bila preporuka za njihovo čitanje i razgovor o njima u učionici, o čemu će nešto kasnije biti više reči. Stvar je u nečemu drugom – a to je pronicljivo uočio i precizno opisao jedan drugi veliki pisac, ali i čitalac i kritičar naučne fantastike, dakle žanrovski kolega Philipa Dicka, Stanisław Lem.[1] Naime, Lem kaže da je u najboljim Dickovim romanima – a 1975, kada o tome piše, izdvaja ih četiri: Tri stigme Palmera Eldriča,[2] Ubik,[3] Čekaj prošlu godinu, Galaktički iscelitelj keramike[4] – uvek reč o entropiji, to jest o raspadanju sveta njegovih junaka ili o „nadiranju haosa“. Lem još tvrdi da je Dick utoliko veliki pisac koliko verno dočarava stanje svesti osoba suočenih sa sveopštim rasulom – a to radi maestralno.

Ovaj vrednosni sud o Dickovoj prozi jeste zapravo jedan izvod iz Lemovog načelnog viđenja šta bi u stvari trebalo da bude suština naučnofantastičnog žanra. Lem kaže da se u naučnoj fantastici uvek polazi od jedne ili više pretpostavki koje su praktično nemoguće u realnom svetu koji poznajemo, ali nisu nezamislive ako se uzme u obzir mogući (ili nemogući – teško je to proceniti) napredak nauke u doglednoj ili dalekoj budućnosti – recimo, putovanje kroz svemir brzinom većom od brzine svetlosti; naseljavanje drugih planetarnih sistema ili galaksija; pa čak, u nekom smislu, i susreti s vanzemaljcima (zamišljenim po analogiji s poznatim uvidima nauke u funkcionisanje živih organizama). Međutim, jednom kada se za priču postave te osnove, sve ostalo se mora logično izvoditi iz njih i nije dopustivo (u smislu narativne koherencije) na proizvoljan način uvoditi nove pretpostavke kako bi se pravili zaokreti (peripetija bi bila prikladan termin za ovo) u priči. Jer, smisao nije u tome da se autori nadmeću u smišljanju novih, što neverovatnijih pretpostavki; naprotiv, u skladu s raspoloživim znanjem o društvu i ljudskoj prirodi, oni treba da prikažu kako će se ljudi ponaosob i kao grupa ponašati u okolnostima zadatim polaznom pretpostavkom.

Zato Lem tvrdi da u nekom suštinskom smislu nema ozbiljnijih razlika između dobrih realističkih romana, recimo, iz 19. veka, s jedne strane, i kvalitetne naučnofantastične proze, s druge: i jedno i drugo mora biti uverljivo u odnosu na ono što nam je poznato o ljudima i njihovom ponašanju. Tako onda i Dick, zaključuje Lem, upečatljivo prikazuje obične ljude u neobičnim okolnostima raspadanja sveta, to jest nestajanja realnosti na koju su se navikli. Kada se tako čitaju, romani, ne baš svi, ali oni najbolji, kako kaže Lem, Philipa Dicka duboko su pesimistični, na način na koji su pesimizma puni, na primer, i proza Franza Kafke ili Lava Tolstoja (ako u središte tumačenja Tolstojeve proze postavimo tragične likove poput Ane Karenjine). I Kafka i Tolstoj, naravno, jesu u lektiri, ali je pitanje koliko je pesimizam njihovih dela shvatljiv mladim osobama punim nadanja i iščekivanja od života. Nemam odgovor na to pitanje.

*****

Na mnogim mestima u Dickovim romanima ćemo se i nasmejati, istina kiselo. Dick je izuzetno duhovit autor, na način na koji je to, recimo, i Kafka. Ova dvojica autora su i po mnogo čemu drugom bliska. Kao Kafkini, Dickovi junaci stoje pred svetom koji ne razumeju i trpe štetu – mogli bismo čak reći: stradaju u jednom biblijskom smislu. Ali dok Kafka sugeriše da su razlozi za to stradanje verovatno onostrani, kod Dicka je sve zemaljsko, iako je reč o naučnoj fantastici.

Druga razlika između njih dvojice jeste izabrani narativni registar. Dok se Kafka kreće u mitskim visinama, Dick stoji – premda to, ponovo, neobično zvuči za naučnu fantastiku – s obe noge čvrsto na zemlji. Ne samo što su njegovi junaci sami po sebi obični, nego su i životi koji oni vode, koliko god se u njih uplitali vanzemaljci i čudesna tehnologija, prizemno obični[5] i u tom smislu upravo onakvi kao naši. I stoga, kada razmišljamo o njima, baš kao što je to Lem tačno primetio, razmišljamo upravo o nama samima.

 

  1. Vidi tekst „Philip K. Dick: A Visionary Among the Charlatans“, u zbirci ogleda Stanisława Lema Microworlds (Harcourt Brace, 1984), str. 106-135.
  2. Philip K. Dick, Tri stigmate Palmera Eldriča, preveo Marko Fančović (Beograd: Amber, 2000). Jedna usputna primedba o izdanjima Dickovih romana u Srbiji: jedan broj prevoda njegovih romana objavljen je kao piratsko izdanje, pa valja sumnjati da su imena njihovih prevodilaca i izdavača prava. A to je opet u savršenom skladu sa onim što se događa u samim tim romanima, pa bi se tako moglo reći da im je stvarnost u jednom smislu ovde ostala do kraja verna.
  3. Filip Dik, Ubik, preveo Nikola Jordanov (Beograd: Prosveta, 1986).
  4. Filip K. Dik, Galaktički iscelitelj keramike, preveo
  5. Aleksandar B. Nedeljković (Beograd: Polaris, 1995).

Beskrajno je zabavno kako se u ljubavni zaplet oko jednog mogućeg razvoda braka, a onda i srećnog pomirenja umalo bivših supružnika upleo čitav svemir i razni njegovi stanovnici, u reklo bi se klasično trivijalnom Dickovom ljubavnom romanu Klanovi Alfinog meseca (preveo Aleksandar B. Nedeljković; Beograd: Polaris, 1995).

 

Iz Haos koji nadire: košmarni svetovi Philipa K. Dicka, Školegijum, br. 22, 18.12.2017.

 

 

 

 

 

 

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail