Aida Šečić Nezirević

Zanimanje: lektorica južnoslavenskih jezika

Rođena u Zenici 1978. godine.

Objavljena djela i nagrade:

„Irfanova gitara“, priča, nagrada  Evropskog instituta Mediterana i Fondacije „Anna Lindh“, 2009 (Barcelona, Toledo, Španija).

2010. priča pretvorena u strip (srpski ilustrator Vladimir Palibrk)

„Ogledalo“, priča, 2. nagrada IZ „Alma“, 2010.

„Lutke“, zbirka pjesama, nagrada Fondacije „Fra Grgo Martić“ za najbolji poetski prvijenac, 2011.

„Fotografija“, priča, 2. nagrada časopisa „Avlija“, 2011.

„U dimu Sarajeva“, priča, nagrada Foruma žena Mediterana (Marseille, Francuska) 2012.

„Čekajući da prestane kiša“, priča, 1. nagrada „Dr. Eso Sadiković“, 2012.

„Katarina bosanska“, pjesma, 3. nagrada časopisa „Avlija“, 2012.

„Dvije Sare“, priča, 2. nagrada Festivala dječije umjetnosti za najbolju bajku, 2017.

Uvrštena u zbornike: „Pesem.si“, KC „Grad“, „Pisanija“, „Leħen il-Malti“, “Pitchwise”, “The best of Trava” i “Musa Ćazim Ćatić”, učestvovala na Sarajevskim danima poezije.

EURIDIKA

Tvoja je harfa moja lampa
Znam da neću posrnuti

Tvoja je harfa moja nit
Znam da neću zalutati

Tvoja je harfa moja vjera
A ti meni ne vjeruješ

Tvoja je harfa moja prošlost
Kerber mi glave polaže u krilo

CRVENE ČIZME

Natalija je umrla. Njene male ruke bez prstenja složili su jednu preko druge, uredno, kao dvije bijele salvete. Natalija je ležala na odru, a oko nje se okupila njena porodica. Mama Ivona, sestra Nataša i otac Petar.
Mirna je, rekla je Ivona.
Kao da spava, rekla je Nataša.
Čini mi se da će se svakog časa probuditi, rekao je Petar.
Natalija se nije probudila. Pokopana je u 15 sati.

Sutradan su na Natalijinom grobu osvanule crvene čizme.
Čizme su bile lakirane i imale su bezobrazno visoke, tanke potpetice.
Otkud te čizme? Ko ih je donio?, pitali su se ljudi u crnini.
Neki su se krstili. Neki šaputali. Neki glasno zgražali. Niko ih se nije usudio sklonuti.

Natalija ih je kupila godinu dana prije smrti, kad je završavala treći razred gimnazije i kad su se simptomi leukemije tek počeli pojavljivati. Oblačila ih je ujutro, da bi u njima pila prvu jutarnju kafu s prijateljicama. Skidala ih je uvečer, poslije izlaska u diskoteku.

Svakog dana njezine su noge sve više oticale.
I svake večeri skidala je crvene čizme nekoliko minuta duže.

Ustrajno. Uporno. Umorno.
Do kraja.

Čekajući da prestane kiša

Lila je kiša. Sklonio sam se pod krov autobuske stanice. Mrzim kišu na moru. Ona mu nekako ne pristaje. I to ne mislim samo ja. Ko normalan voli kad more zaškrguće zubima, kad nebo osijedi, kad se palme saviju u struku baš ko da će pasti kome na glavu…

Pored mene je čučao jedan psić. Majušni crni avlijaner, mokre dlake i sjajnih okica.

– ‘Dje si ti? – pitao sam ga.

Približio se i spustio meku njuškicu na vrh moje patike.

Čekali smo da prestane kiša.

Iz obližnje je prodavnice onda, vukući izlizan kofer, izašla djevojka. Bohemski obučena. Pomalo čudna. Ko u onoj pjesmi Bijelog dugmeta.  Ona je prišla psiću, čučnula dok joj se duga hipi suknja vukla po mokrom asfaltu, i nahranila ga nekakvim keksom.

Pas je imao velike crne tužne oči. I djevojka je imala velike crne tužne oči. Pas je izgledao usamljeno. I djevojka je izgledala usamljeno.

– On je bio žrtva dva huligana –  rekla je cura odjednom, ničim izazvana. I dalje je brisala pseću njuškicu, koja je skakala gore-dolje, u ritmu njezine ruke. Kome ona to govori?, pitao sam se, gledajući oko sebe. Nigdje nikoga…

Onda meni, valjda.

– Znate, udarali su ga nogama – nastavila je. – I ja sam ih pitala: šta vam je on kriv? Koje zlo vam je on učinio? A oni su se, zamislite, smijali… Uzela sam ga sebi u sobu. Znate, ja sam iz Tuzle, slikarica. Ovdje sam bila na ljetovanju. Danas idem. I gdje će, gdje će on sad?

Uspravila se. Konačno. Rub suknje bio joj je ravnomjerno mokar. Cipele pomalo blatnjave.

– Ne znam – kažem – Ja ovdje samo čekam da prestane kiša.

– Možete li ga Vi uzeti?

– Ne!- velim.

Razrogačila je oči. Punile su se kišom ko bunar.

– A zašto ne -?

– E, zato, gospođice, jer sam i ja sam turist.

Bio sam ljubazan ko zatvorski stražar. Ali nije odustajala.

– A da nazovete nekog? Recimo, vaše gazde?

O, Bože!, mislim ja. A naglas saopćavam da sam u hotelu.

Gledala me onim očima kao da će me progutati ako joj ne pomognem. Pa, progutaj me, mislio sam, ali ja ti opet ne mogu pomoći.

Javili da autobus za Tuzlu polazi za petnaest minuta. Malo mi ju je ipak bilo žao.

– Ok – kazao sam – pitaću nekog od prolaznika.

– Hoćete li, o, hoćete li? – vrisnula je – Hvalaaaa!

Sagnula se i sočno poljubila zbunjenog psića u vlažnu njušku.

– Zbogom, maleni – rekla je.

Uplašio sam se da će poljubiti i mene. U nos. Srećom, nije. Vukući kofer jednom i brišući suze drugom rukom, odjurila je prema autobusu. Cuko se opružio na sve četiri, umoran od milovanja.

Slikarica je euforično mahnula prije polaska busa.

Odmahnuo sam.

Bez euforije.

***

Kiša je prestala.

Nigdje nikog. Smrdjelo je na vlagu. Psić i ja smo ostali sami.

On je kunjao pod klupom. Ja sam kunjao na klupi.

Poslije je naišla neka baka. Bila je usukana i mršava, u dva broja većim muškim cipelama kojima je strugala po asfaltu. Ruke je prekrstila na leđima, kako to često čine stari ljudi koji boluju od krstobolje.

– Di si ti, mali – dobacila je avlijanerčetu u prolazu.

Okuražio sam se, progutao knedlu i rekao:

– Gospođo, biste li ga vi uzeli?

Baba je zastala i pogledala me preko naočala.

– Koga?

– Pa, njega…ovog cukicu.

– Ja da ga uzmem? A di bi ja s njim?

– Pa, ne znam… jedna me je djevojka zamolila da pitam…

– Uuu, baš?

– Jeste. Bilo joj ga žao…

– Uuuu, a što ga šinjorina sebi ne uzme?

– Nije odavde.

Baba se nasmijala.

Bezubo, bezbojno, beščujno.

– Moj sinko, moj… Znaš li ti kol’ko ima paščadi ovdi? Kol’ko mi ih se gladnih i bolesnih oko kuće vucara? Pa, kad bi’ mi slinili nad svakim, ne bi’ ništa drugo stigli ni radit’.

Izrekavši svoj monolog baba je otišla, lagano, vukući noge i tiho gunđajući:

– Narod kruva nema…narod…a oni paščad glade…svašta…

Posmatrao sam spokojnozaspalog avlijanerčića. Hrkao je.

Onda sam krenuo u šetnju.

Čudom se čudeći kako ljudi na različite načine doživljavaju stvarnost.

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail