Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Zemun, 1965), urednik u časopisu Reč i u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. Diplomirao je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i na istom univerzitetu doktorirao na Odseku za rodne studije. Objavio je knjigu kratkih priča Kao da je bilo juče (1995) te zbirke eseja Osam i po ogleda iz razumevanja (2008) i Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer (2011).

__________________________________________________________

Pošto odavno više nema školskih ili edukativnih tv programa, iako je broj televizijskih kanala koji nam se nudi sve veći, možda bi trebalo razmisliti o nekim novim oblicima obrazovnih emisija koje bi, kao nekada, bile u tesnoj vezi s važećim kurikulumima. Recimo, zašto se ne bi snimao neki rijaliti program u školi? Postave se kamere da obuhvate prostoriju iz svakog ugla, ozvuči se učionica, zakači se bubica na svakog đaka i nastavnika ili nastavnicu – i uživo se prenosi čas. Ionako često čujemo kako praktično niko ne zna šta se odigrava iza vrata učionice, pa bi to bila odlična prilika da saznamo. Povrh toga, pokazalo se da deca ionako vole da gledaju tu vrstu tv emisija, a na času bi se po prirodi stvari odrađivale jedinice iz nastavnog programa, pa bi se tako spojilo i zabavno i korisno. Jedino bi trebalo dobro razmisliti o uslovima i sistemu izbacivanja – da li bi gledaoci, recimo, mogli da glasaju i da se izbaci nastavnik ili nastavnica, i gde bismo s decom za koju gledaoci takođe zaključe da treba da lete iz odeljenja? Da li bi jedno tako izbačeno dete, na primer, zauvek izgubilo pravo na školovanje; a nastavnik, recimo, više nikad ne bi mogao da se zaposli u drugoj školi? I o svemu tome da po svojoj volji odlučuju gledaoci. Ne dopada vam se ova zamisao?

Ne dopada se ni meni; ali to ne znači da o tome treba da prestanemo da razmišljamo. Očigledno je da đaci vole da gledaju takve programe, baš kao što je očigledno da nešto u vezi sa tim programima ozbiljno nije u redu, jer većina u stvari ne želi u njima da učestvuje. (Da biste to proverili, pitajte đake da li bi hteli da budu akteri u „školskom“ rijalitiju.) Umesto da pred tim zatvaramo oči, zašto o tome ne bismo porazgovarali u školi, recimo, baš na času maternjeg jezika i književnosti. To bi bila odlična prilika da nastavnik ili nastavnica pokažu deci kako se osnovne priče u rijaliti programima podudaraju sa osnovnim narativnim elementima („ljubavna priča“, „zavera“, „ljubavni trougao“); da su junaci tih programa kreirani u skladu s preovlađujućim šablonima ponašanja i predrasudama (reč je dakle o tipskim likovima a ne o stvarnim ličnostima, koliko god to protivrečilo tobože osnovnoj zamisli rialitija da prikazuje život uživo); što bi na kraju trebalo da vodi ka zaključku da nije reč ni o kakvom spontanom događanju ispred kamera nego o (loše) režiranoj predstavi zasnovanoj na stereotipima s glumcima-amaterima u glavnim ulogama.

No, pre nego što dotle stignemo, trebalo bi da se zapitamo i da pitamo đake zašto uopšte iz dana u dan gledaju tu lošu predstavu. Razgovarajući o tome sa đacima, stekao sam utisak da oni takve programe gledaju iz razloga koji imaju mnogo više veze sa stvarima koje se tiču njihovog socijalnog života, nego samog sadržaja emisija. Reč je, naravno, o vrlo jednostavnim i, rekao bih, ubedljivim razlozima. Đaci uglavnom gledaju rijaliti jer posle o tome mogu da razgovaraju jedni s drugima. Tako stiču utisak o pripadanju i, ujedno, o samom postojanju zajednice – nazovimo to funkcijom socijalne kohezije. Nadalje, sadržaj tih razgovora nije nimalo naivan: pričaju o tome kako je ko postupio; ko je bio simpatičan, a ko ne; ko je dobar, a ko loš; ko zaslužuje da ostane, a koga treba izbaciti. Mogli bismo te razgovore krajnje banalizovati i okarakterisati ih kao priprosto ogovaranje. Ali, uveren sam da bismo pogrešili ako to uradimo. Tu se događa mnogo više i nešto mnogo značajnije od toga: u tim razgovorima đaci proveravaju, odmeravaju, menjaju ili formiraju svoja moralna načela i razmenjuju svoja moralna iskustava sa vršnjacima, sa članovima grupe kojoj i sami pripadaju. U tom smislu, to su dragoceni razgovori.

Tako se ispostavlja da programi poput „Velikog brata“, „Farme“ ili „Survivora“ igraju bitne uloge u kreiranju socijalne kohezije i ispredanju niti od kojih se sastoji moralno tkanje zajednice. Da li to sad treba da nas iznenadi? Nastavnike književnosti i maternjeg jezika svakako – ne. Jer, to je do juče bila upravo funkcija književnosti. Kako se dogodilo da rijaliti programi istisnu književnost sa tako važne pozicije? Jednostavno: književnost se u školama svela na formiranje jednog jedinogispravnog kolektivnog identiteta. Za to ću ovde dati samo jedan, ali nadam se, dovoljno upečatljiv primer iz čitanke Krila plave pesme za srpski jezik i književnost za šesti razred osnovne škole. Tu čitanku prihvatilo je Ministarstvo prosvete odobrenjem od 5. jula 2002. Autorka čitanke je Milka Andrić, a recenzenti profesori sa Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Učiteljskog fakulteta iz Užica. Čitanku je objavio Zavod za udžbenike. Na strani 133, pod naslovom “Ja znam ko sam”, autorka čitanke daje sledeća uputstva za razumevanje jedne pesme: “U pesmi o svom poreklu govori srpski car Dušan. Ali, carevom glasu pridružuje se i glas svakog pripadnika srpskog naroda. Jer pesma, u stvari, kazuje o poreklu svakog Srbina, dakle, svih nas. Razmisli šta o tebi govore zvona sa nemanjićkih zadužbina. […] Koliko i kako i sam jezik kojim govoriš i književnost koju voliš pružaju razloge da se dičiš svojim poreklom?” Na istoj strani, pod naslovom “Sa svecima i kraljevima ja sam u srodstvu”, nalazi se par pitanja posle kojih sledi jasan nalog učenicima: “Šta manastiri i crkve predstavljaju u duhovnom nasleđu srpskog naroda? – Zašto se i ti možeš pridružiti carevom glasu i tvrditi da si sa svecima i kraljevima u srodstvu? – O nasleđu koje su nam ostavili Nemanjići kazuju istorija i poezija. – Seti se svih tih svedočenja, prizovi ih i okupi u sebi, pa dokaži da znaš ko si.”

Da bismo videli dramitične posledice ovako brutalnog nametanja jednog jedinog i ispravnog kolektivnog identiteta dovoljno je da se zapitamo ko su zamišljeni, a ko stvarni adresati obrazovne poruke koju je poslala autorka. Jaz između „željenog“ i stvarnog đaka koji pravi ova čitanka u principu je nepremostiv. To praktično znači da autorka implicitno izbacuje iz škole jedan nemali broj dece. Deci koja su imala „sreće“ da zadovolje autorkine identitetske kriterije i „ostanu“ u školi ovakvim pedagoškim postupkom „usađeno“ je niz pogrešnih predstava o društvu i zajedničkom životu. Jedna od njih je da smo „mi“ svi isti i da nije dopušteno da se preispituju moralne osnove i posledice takvog stava. U tako poslatim obrazovnim porukama sve je promašeno – od adresata do smisla poruke. Povrh svega, te poruke ne podstiču na razgovor i izoštravanje moralnih čula, što je jedno od najvažnijih identitetskih svojstava. Zbog takvog odnosa prema književnosti, dakle zbog zloupotrebe književnosti u nastavi maternjeg jezika i književnosti, osnovne funkcije koje je književnost ispunjavala u oblikovanju društva preuzeli su na sebe drugi mediji i sadržaji. Da li su za to krivi đaci? Ne bih rekao. Đaci naprosto moraju da zadovolje svoje elementarne socijalne potrebe. U svojim formativnim godinama oni traže zajednicu kojoj pripadaju i unutar koje važe određena moralna načela. Pri tom, ta zajednica za njih mora biti otvorena i mora dati moralno prihvatljive odgovore na njihova pitanja, na primer i o tome ko jeste a ko nije legitiman pripadnik zajednice. Pošto škola više nije posrednik u takvoj socijalizaciji, mediji i sadržaji koji se u njima nude preuzimaju vodeću ulogu u formiranju mladih ljudi. Nama ostaje samo da se zapitamo: zašto se škola unapred predala, bez borbe?

Jer, evo u čemu je stvar: i rijaliti programi ostavljaju jedno pitanje izvan dosega. Naime, i njihova implicitna poruka jeste upravo to da neko mora biti – izbačen. Bežeći iz škole koja ih isključuje na jedan način, đaci upadaju u značenjsku strukturu rijalitija koja je za njih pogubna na sličan, ali manje proziran način. Ne preispitujući takve obrasce isključivanja, i nastavnici i đaci – dakle, upravo škole – našli su se na strani onih za koje će publika glasati da budu izbačeni u opštem rijalitiju koji žive. Paradoks je u tome što su ta publika oni sámi.

(preuzeto sa skolegijum.ba)

Dejan Ilić

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail