Vladimir Pištalo

Photo by Nebojša Babić

Vladimir Pištalo ( Sarajevo, 1960).  Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu Nju Hempšir u SAD. Radi na Beker koledžu u Vusteru, Masačusets, gde predaje svetsku i američku istoriju. Za roman Tesla, portret među maskama dobio je NIN-ovu nagadu 2008.godine. Isti roman 2010. godine proglašen je za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije.

Piše pripovetke, novele, romane. Dela:  Manifesti (1986), Korto Malteze (1987) ,Kraj veka (1990), Vitraž u sećanju (1994), Priče iz celog sveta ( 1997), Aleksandrida (1999) Milenijum u Beogradu (2000), Tesla, portret među maskama (2008), Venecija (2011), Sunce ovog dana (2017).

SVOJA MUVA I SVOJ PAUK

Dragi Ivane,

Kažu da ste bili nedokučivi.

Ni portretisti nisu mogli da prodru do vaše suštine.

Ali, pa sve ste nam rekli. Rekli ste nam da ste lenji. Rekli ste nam da ste ludi. Rekli ste nam da ste se često osećali gorim i slabijim od poslednjeg među ljudima. Rekli ste nam da vam mladost nije bila ni dobra ni lepa. I da se malo ljudi nosilo sa takvom budalom kao vi, da je ta budala činila od vašeg života stalnu patnju. Rekli ste nam da ste se osećali krivi i dužni mada ste preplatili i ono što ste samo poželeli.

Autoironija! Samokleveta! Očaj nesaničarskih zapisa!

Sve ste nam priznali! Samo na književni način. Upozorili ste nas da ste svojom povučenošću možda više štitili druge nego sebe.

I kad skinem poslednju masku – upozoravali ste nas – biće onih koji će tražiti da skinem još jednu.

Šta ste osim lica mogli sknuti?

 

*  * *

 

Ćamil-efendija je živeo zapleten u mrežu snova, svoja muva i svoj pauk u svetu punom paukova.

Ćamil se u Smirni okružio knjigama i proučavao život brata nekadašnjeg sultana Bajazita II. Tadašnji izmirski valija je znao da i sadašnji sultan ima brata koga je proglasio maloumnim. Pa neka se, odlučio je valija, taj koji se bavi pretendentima na presto pere “tamo gde se o tome brinu”. Mršavi i debeli policajac su pritsnuli Ćamila da im prizna zašto se bavo Džem sultanom.

Ja sam to! – priznao je Ćamil, tvrdim glasom kojim se kazuju presudna priznanja  spustio se na stolicu.

Naravno da posle toga nije bilo više šta da se priznaje.

Debeli činovnik je ustuknuo, naglim, nehotičnim pokretom i zaćutao. Ali onaj mršavi kao da nije osetio ništa od sveštenog užasa pred čovekom koji se očigledno izgubio i tako se zauvek stavio izvan sveta i njegovih zakona.

Mršavi policajac je hteo još priznanja. U svojoj tupoj revnosti nastojao je da iskoristi slobodno polje i dokaže da je u Smirni ipak postojala nekakva zavera.

Ima čitalaca koji me podsećaju na policajce iz Proklete avlije. Misle da imaju prava da čuju: U čemu je stvar? Hteli bi od vas nekakav trač, punije priznanje, mokriju vodu.

 

 

GOVOR MRŽNJE

 

Dragi Ivane,

Dok sam čitao vaša sabrana dela u sedamnaestoj godni, sedeo sam na bešumnom letećem ćilimu. Takozvano ”tumačenje književnog dela” označavalo je prestanak te divne vidovitosti. Neba je nestalo. Odjednom sam se obreo pod zemljom. Metro je škripao, stajući u stanici i prolazio kroz petostruko staklo.

Ono što su kritičari pisali o vama ličilo je na kule od klišea, ili na Prosperovu biografju koju je pisao Kaliban. Gadile su mi se te stisnute obrve koje su letele u poretku divljih gusaka. Možda je te kritičare izmislio moj mladalački gnev?! Kao mladić sam imao dar za averziju. Gadilo mi se njihovo mrštenje. Gadila mi se njihova glupost.  Činilo mi se da ih je za to vajno “tumačenje književnog dela”spremao Pelagćev narodni učitelj. Tu su naučili da se senfom mažu mošnice protiv kilavosti, pa što se više mažu to kilaviji postaju. Čini mi se da bi ti kilavi Radovani mogli da zamuče gospodstvo svoje pa da nešto i osete. Sve je tu nekako bilo orgnizovano po prncipu “slepci kažu da oči smrde”. Tim kritičarima  bez ukusa potreban je bo Antonije iz Padove, koji ljudima pomaže da nađu izgubljene stvari.

Da, možda je to samo moja mladost govorila… ali meni se činilo da ste vi upali u procep nerazumevanja koji se naizgled sastojao od samih pohvala.

 

* * *

 

Kao dečak sam se naslušao mišljenja profesora u oklopu od paučine, politikanata, palančana, zazjavala, naturščika, šarmantnih bukolka, onih koji su od vašeg dela čitali dva romana a po ostalom su hodali…

Fra Ivan-beg. To su smislili.

O svemu ste govorili samo ne o najvažnijem, jer tu uvek ima jedan prećutani element.

Pssssst.

Zavist.

Mora da ih je mnogo bolelo.

Niko nije veliki u očima svog sobara, a meni se tad činilo da se kod nas odomaćio taj sobarski mentaltet. (Svaka se mržnja može ugasiti sem one koja dolazi od zavisti.) Otpori prema vama nisu bili samo prema vama već i prema važnosti umetnika. Šoferi raznih političara govorili su da bi i njihovi šefovi mogli bolje pisati nego vi, ali nemaju vremena.

– Oh ugasite mržnju – govorili ste. – Izvinite. U ovom slučaju ne mogu.

Najbolji pisac može pružiti  čitaocu samo ono što je kadar da razume i oseti. A bilo je dosta onih kojima razumevanje ni po sklonostima ni po intelektualno-osećajnom potencijalu nije bilo izvodljivo. Malograđani su pozajmljivali piscu svoje motive jer drugih nisu imali a piščeve nisu razumeli.

Ma… razumeli bi oni vas ali prvo da eliminišu onu kako’no beše…književnost… pa da izbegnu dve mrske aktivnosti: čitanje i mišljenje. I da po običaju svedu čitavu priču na politiku i da u tu kloaku nekako povuku i vas, kao krokodil psa u vodu.

Ne mrzim nikoga – odgovarali ste vi. – Sem onih koji mrze druge ljude i ponekad one koji mrze umetnost.

 Oni kojima je lični sud dopunski kriterijum ponavljali su  ad nauseam da ste realista i pesnik Bosne. I sve takve dubine… Zloćudniji su…hm… afirmisali stav… da sve vi jezuita, mason, kopile i ljigavac.

Gete je rekao: Da bi čovek mogao da oseti i poštuje jednu veliku ličnost i on mora da je neko i nešto.

A ako nije?

Na Balkanu, đavo se javlja obično – u dvostrukom obliku zaptije i podsmešljivca. Takvim ljudima podsmeh je interesantniji od razumevanja. Za sve što ih nadilazi nalazili su razornu reč. To je, što bi rekao Zorovavelj, smeh naš u kome se dobro osećaju samo kiseli krastavci jer nam životnog smeha nedostaje. Podsmevači su, po vama retko u pravu,  a sklonost ka podsmehu dolazi dobrim delom od nedostatka mašte.

  • Kako lijepo znaš tolkovati i podsmijevati se – pisao je Vuk jednom od svojih protivnika, Jovanu Ranitoviću – samo da ne diraš u stvar… ali kad dođe do stvari…

Vaši krtizeri su bili rugala i smehoštektavci, kukuričući podgurkivači, podrugljivci, neosetljivi plitkovi, deca verglova i papagaja, ogovarači i nemisleće mešine vetrova. Ljudi sadržajni kao oluci, gromopucatelna ništavila.

U najboljem slučaju iznosil su na videlo deilć istine i celo svoje ništvilo.

Što bi Šulc rekao Gombroviču, oni su govorili iz pozicije rulje. Duvali su na vas kao vepar na sekiru. Nekako ih je iritirala ideja da književnost može biti nezavisan izvor moći. Bacili bi zrno i jeli plevu. Tražili su odgovor u vatikanskim namigivanjima i tajnim masonskim rukovanjima. Mora da tu ima neki štos. Talenat i jeste štos, ali kosmički.

Još nešto.

Vi ste udarili u nesvesne tabue.

Pored mnogih veličina za lokalne prilike vi ste bili veličina za bilo kakve prilike. Bili biste veliki pisac u bilo kojoj literaturi. Otpor prema vama dolazi iz ropske samomržnje.

U nas ima cela kategorija genijalno uobraženih neaktivaca koji svojom mržnjom prate u stopu stvaralačke i aktivne ljude… To je napisao Vladimir Dvorniković a moglo se odnositi i na vas.

Vi ste kao mlad čovek dali zavet – zavet na stvaranje i na dubinu.

Oni su takođe dali zavet. Zavet na plitkost.

To je ili zato što nisu imali kapaciteta za uvide u koren stvari, ili još gore, zato što su ih te stvari plašile. Vaš uvid u sporedno nebo je za njih bio suparničko božanstvo…

 

 

*  *  *

 

Fra Ivan-beg!

Neka mišljenja o vama su naprosto karikaturalna i odražavaju idiotizam pogleda na svet malograđanina, onakav kakav opisuje Danil Harms.

– Pisao za vreme Drugog svetskog rata, o svemu mislio i uvek donosio dobre odluke pa posle dobio Nobelovu nagradu. Dosadno je to burazeru! Da je otišao u rat pa poginuo, aferim. Da se napio pa se ubio – to bi već bilo nešto!

Kritizeri su vas njušili kao čaršijski psi nevđenu životinju Fila, vezirovog slona. Vuk beleži kako su Karađorđevi momci 1808. povalili u blato i tukli “koliko su god htjeli” nekog čoveka samo zato što je projahao pored njih. Navodno ih je isprskao. Ah, kako bi ti vaši kritizeri voleli  da su mogli da vas kazne što ste projahali pored njih.

*  *  *

 

Već ste bili starac kada su vas pitali da li su kritičari dobro shvatili ono što ste želeli da kažete. Vi ste rekli:

  • Skromno mislim da nisu.

 

 

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail