David Albahari

David Albahari

 

 

David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. u Peći. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Isti izdavač objavio je njegov prvi roman, Sudija Dimitrijevic (1978). Do danas David Albahari je objavio trinaest romana i deset knjiga priča.

Za zbirku priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Roman «Mamac» dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Knjiga priča Svake noći u dugom gradu (2008) dobila je Vitalovu nagradu za knjigu godine.

Objavio je i četiri knjige eseja, uključujući Dijaspora i druge stvari (2008) i Ljudi, gradovi i štošta drugo (2011).

Zajedno sa Dušanom Petričićem objavio je knjigu za decu Ema i jež koji nestaje (2008)

Knjige su mu prevedene na osamnaest jezika.

Od jeseni 1994. godine živi u Kalgariju (Kanada).

_____________________________________________

TAJNA

Ko je pronašao vreme, misli dečak, i da li bi svet bio drugačiji da vreme nije pronađeno? Dečak već tri dana ima temperaturu, ne preterano visoku, ali njegova majka najviše strepi od onih malo viših koje se dugo ne menjaju. «One su», kaže majka dečaku, «često prvi znak neke opasnije, podmukle boleštine koja se, ako se na vreme reaguje, može savladati.» Slušajući je kako to izgovara, posebno naglasivši reč «vreme», dečak zaključuje da se suština svega što se dešava nalazi upravo u toj reči, ali isto tako uviđa da, što više pokušava da razmišlja o «vremenu», sve manje zna o njemu. Vreme ga, međutim, mami i dečaku odjednom odgovara što ima malu temperaturu koja mu omogućava da ne ide u školu gde bi, ukoliko bi ispričao svojim drugovima šta ga opseda, čuo samo podsmeh i ruganje. Majka, naravno, misli da su njena ubeđivanja dala plod i nastavlja da kljuka dečaka raznim lekovima. On ih poslušno pije, s tim što im u svojim razmišljanjima pripisuje sasvim drugačija svojstva, među kojima posebnu pažnju privlači pogubno dejstvo na strukture vremena.
Dečak ne zna odakle su mu došle te «strukture vremena» i nije čak ni siguran da bi umeo bilo šta da kaže o njima, ukoliko bi ga neko to upitao. A ko bi to mogao da bude? Tokom dana niko ne dolazi – i otac i majka su na poslu – kasnije popodne oboje prilegnu, a uveče pojačani ton televizora guši svaku želju za razgovorom. Dečak je, u stvari, uvek sam, bez obzira na to ima li nekoga u blizini i u kakvom stanju se vreme nalazi. Zbog toga se u jednom trenutku upitao da li bi sve bilo drugačije da vreme nije pronađeno, i poželeo da dozna ko ga je prvi otkrio, gde i kako?
Dečaku se najviše dopada mogućnost da je vreme pronađeno u obliku ručnog sata i zamišlja kako pronalazač vremena slučajno staje na sat, nevidljiv ispod gomile suvog lišća, i kada, gonjen znatiželjom, pročeprka po lišću, ukaže mu se nešto što nikada do tada nije video: ručni sat. Zaprepašćeno ga prinosi uhu, čuje fino otkucavanje sekundi i osmeh mu prekriva lice. Pronalazač ne zna ono što je dečaku odavno poznato: da su satovi klopke za vreme, ali dečak neće to sada da mu kaže jer ne želi da mu kvari ushit. Pronalazač za to vreme cupka od sreće, iako još nije sasvim siguran šta je pronašao i čemu to služi. Naučiće, zna dečak, kao što je i on naučio, s tim što, i to mu je jasno, neke stvari nećemo nikada doznati.
(Deo priče Tajna, obljavljene u Politikinom zabavniku aprila 2012.)

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail