Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu.

Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda Borislav Pekić), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007 – NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada Meša Selimović za najbolju knjigu godine), Bonavia (2012), Islednik (2015 – NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada Kočićevo pero, Vitalova nagrada, Nagrada Kočićeva knjiga), Adresa(2019), Bečki roman (2025).

Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009).

Knjige eseja: YU-tlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010), Bratstvo po mrlji(2018), Doktori barona Minhauzena (2019), Soko zove Lastu (2022)

Knjiga izabranih intervjua 39,5 (2010).

Monografija Pula – grad interval (2014) – u koautorstvu sa fotografom Igorom Zirojevićem i istoričarkom umetnosti Paolom Orlić.

Monografija Theatron Istria(2019) ‒ u koautorstvu sa fotografom Igorom Zirojevićem.

Duodrama Montevideo (2015).

Knjige Dragana Velikića prevedene su na osamnaest evropskih jezika, arapski i farsi u devedeset stranih izdanja. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama.

Dobitnik je nagrade Instituta za Dunav i Srednju Evropu iz Beča (2008), Nagrade grada Budimpešte za 2013. godinu, nagrade „Podrum Radovanović“ za životno delo (2016), Evropske nagrade Vilenica za 2019. godinu, i Trepetalo iz Trogira.

Počasni je član mađarske Akademije umetnosti i knjiženosti “Sečenji”.

U Beograd, anno Domini 2009, stiže vozom s početka XX veka. Brzinom iz XIX veka.

            Sablasne građevine železničkih stanica Nove Pazove, Batajnice, Zemuna. Napuštene fabrike i  magacini. Betonske nakaze, nemi svedoci nekih boljih vremena.

            Biće Beograd opet mesto razbibrige, poligon oduška prostaštva i licemerja. Studio za svaku ludost. Dolaziće sa svih strana hodočasnici željni zabave i provoda. Nakupci pozitivne energije. Divljaće noću po splavovima i klubovima. Upisaće Beograd na mapu egzotičnih turističkih destinacija. Ludilo kao brend. Jeftino piješ, jedeš i jebeš. Ovde normalnost živi u jednini. Svuda okolo ambisi plurala. Mrgudna lica ponosnih starina, doživotnih čuvara naciona. Zaziru od svetla i smeha. Uvek brižni, moćnih podočnjaka i hrapavog glasa. Punih džepova i stabilnih dividendi.

Nikada se nije saznalo šta se vekovima htelo? Zbog čega su se dizali ustanci? Plele zavere? Deca žrtvovala? Mladost u rovovima skapavala? Čemu atentati? Ubistva suverena? Zašto su rušena požarna stepeništa? Zazidavani izlazi za slučaj opasnosti? Nikada nije plaćen račun. Ili je zakinut, ili preplaćen. Nikada koliko treba.

            Stalno u zbegu. Preko zavejanih planina. Uvek u pokretu. Kuda? Zbog čega? Time se ne bavi pleme u prolazu. Posle pet vekova ropstva treba podvući crtu. I mi sada imamo svoje dinastije, svoje satrape i dželate, od iste smo krvi i mesa. Oni će nam ubuduće na čistom srpskom presuđivati. Smrtovnice isključivo ćirilicom pisati. Izdajnik je svako ko nam oči otvara. Njemu po kratkom postupku presuđujemo. Razbojnike za heroje. Slepi putnici narodnih predanja rukopoloženi u svece.

            Preskočen život.

(iz romana Bonavia)