Dejan Ilić (1965, Zemun), bio je urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga i časopisa Reč . Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za ‘petparačke’ priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020), „Odrastanje u Srbiji“ (2025), „Škola za bogove i superjunake“ (2025)

Samo nam je ljubav potrebna

Recimo odmah: film je izvanredan, u zanatskom smislu – vrhunska gluma i režija. I priča se drži, jednom kad konačno dobijemo ključ od autora kako da je razumemo. A do tad, čitaćemo je kao priču o školi, i pogrešićemo.

Međutim, s obzirom na to da ćemo shvatiti da su u središtu priče u stvari mentalne bolesti – za šta ćemo eksplicitnu potvrdu dobiti u poruci na samom njegovom kraju – tek u trećoj četvrtini filma, ništa nas ne sprečava da o njemu nešto kažemo i kao da je o školi. Tim pre, što se radnja filma odvija u Britaniji devedesetih godina 20. veka, kada konačno svima postaje očigledno kakve će biti posledice neoliberalnih reformi na državne politike socijalne i zdravstvene zaštite, te obrazovanja. I što do pred kraj filma autori redom izvode glavne krivce za srozavanje kvaliteta obrazovanja.

Naravno, mogli smo se odmah zapitati zašto je za jednu takvu narativnu elaboraciju za mesto radnje uzeta jedna ipak posebna škola – zapravo, nešto između internata i popravnog doma za dečake s problematičnim ponašanjem i svojevrsnom kriminalnom istorijom. Ko god nešto zna o školama, od samog početka će se zapitati kako se održava škola s istim brojem „đaka“ i nastavnika – i jednih i drugih je manje od deset. I povrh toga – kako se isplati držati tih dvadesetak osoba u jednoj velikoj izolovanoj zgradi, uključujući i imanje oko nje, čije održavanje mora mnogo koštati.

Ali, sva ta pitanja brzo odu u drugi plan, jednom kada se saživimo s nastavnicima i njihovim pitomcima, i počnemo da pratimo njihove živote, a u stvari događaje u jednom – istina, zbivanjima nerealno pretrpanom – jedinom danu škole, kroz čiju se prizmu prelome njihove lične istorije. Upotrebiće autori jedan oprobani narativni trik da to izvedu – u „školu“ stiže novinarska/filmska ekipa da snimi dokumentarac o pitomcima i nastavnicima. U razgovorima pred kamerom, svaki pitomac i nastavnik ima priliku da kaže nešto bitno o sebi. To je prvi okidač za priču na njenom prvom nivou.

Drugi nivo je mesni: videćemo u filmu i predstavnike lokalnih vlasti koji će – nimalo neuverljivo – objasniti da je škola skupa i da se opštini mnogo više isplati da školu ukine a zemljište na kojem se škola nalazi proda „investitorima“. Treći nivo je nacionalni: školu će posetiti i jedan parlamentarac, čiju će površnost i bezosećajnost (što treba čitati kao površnost i bezosećajnost nacionalnih politika) deca/pitomci raskrinkati u jednom jedinom koraku, na sebi svojstven delinkventski, a to će reći – brutalan način.

Četvrti nivo priče tiče se medija. Autori dokumentarca postaviće se kao da su nešto nalik na istraživačke, progresivno nastrojene, dobronamerne novinare/aktiviste, a u stvari će se pokazati kao nesolidni, površni, neobavešteni „medijski radnici“ u potrazi za senzacijama, nimalo vredni poverenja.

Peti nivo priče čine odnosi između samih pitomaca i samih nastavnika, te između pitomaca i nastavnika. Pitomci su, očekivano, izrazito agresivni i stalno na vici pogubnog incidenta, kako između sebe, tako i prema nastavnicima. S druge strane, nastavnici su preko svake mere posvećeni i požrtvovani, i čvrsto stoje jedni uz druge u teškom pedagoškom poslu koji su izabrali da rade. Dok izvan škole imamo surovu realnost, unutar škole, na prvi pogled, gledamo pedagošku bajku, barem kada je o nastavnicima reč.

(deo teksta sa sajta Peščanik, 21.10.2025.)