Mladen Milinov rođen je 1981. u Beogradu, glavnom gradu tadašnje SFRJ. Pripovedanjem ga je začarala baka Dragica, koja je svaku priču pričala kao da joj se dešava pred očima.
Iako je završio studije književnosti, veliki je zaljubljenik u film i video-igre. Na video-igre ne uspeva da dođe na red od ćerki, pa se poražen povlači u kuhinju i mahnito peče palačinke, gde mu društvo pravi uvek nasmejana supruga s knjigom u ruci. Pisanjem glumi i režira priče koje ga prate kroz život uz pažljivo izabranu plejlistu.
Baš kada je počeo da se miri s mogućnošću da će za njegove priče biti mesta samo uz palačinke i pekmez, dešava se konkurs izdavačke kuće Booka 2022, na kom je njegov roman Proročica ušao u najuži izbor. To mu daje silovit vetar u leđa da napiše Šutnju.

– Mlađane, ti si ozbiljan čo’ek. Ja prvi to svugdje pričam, da si ti ozbiljan čo’ek, pravi gospodin, i ti nemaš ovih seljačkih problema. Ni ja nisam mislio da ću ih imati kada mi je moj ozbiljni šef rekao da će biti plata na vrijeme. Kaže on meni da se ništa ne brinem, da je sve to što šijemo u fabrici za Versaćija. E?, kažem ja. E, pa ako je za Versaćija, onda ništa neću da brinem – završava Danko rečenicu opet u smehu, pa mu se sve stomak trese, a Dara i Mlađan s njim. Bora se davno isključio iz razgovora i nastavlja da zuri u stolnjak, po običaju.

– Je l’ Versaći? – procedi ponovo kroz kiseli osmeh, pa se onda iznova uozbilji Danko. – Zadnje sam pare poslao mojoj Anki za sobu. Kraj joj je semestra. Neću da dijete mora ko prošle godine da moli drugaricu kod nje na podu da prespava. Opet bio poso, i opet isto. Ali sada je Versaći! E, ako je Versaći, da onda stvarno ne brinem. Pa, eto da te pitam pošto si i ti šef, je l’ i ti svojim radnicima spominješ nekog pekarskog Versaćija? Titovog Miću Stojanovića? Ili onu ludu s televizora, Remzija, što viče na one ja’ne ljude dok se sturiše nad šporetom? Pa naravno da ne spominješ, jer si ozbiljan čo’ek, gospodin čo’ek. Ulazi grupa od troje ljudi u kafanu. Sve troje iz okolnih sela, znaju ih. Danko im otpozdravlja sa đe si, rode, pa i u njima vidi potencijalnu priliku da podeli svoju priču.

– Evo, čekam ko kukavac crni da dođe moj pobro Nenad. Ne smijem kući Zreli na oči, eno vriska je stoji za turskom serijom, sunce ti jebem. Ta bi i međeda sludila kuknjavom. Lijepo ja kažem, mi bismo pobijedili u ovom ratu samo da smo nju poslali muslimanima. Ne bi bilo ni mina, ni bombi, ni uranijuma, ni Kravica, ni Srebrenice. Ta bi ih sludila, sturila i momentalno bi se predali. – Sad se već svi glasno smeju dok Danko nastavlja teatralno sa ozbiljnim izrazom lica.

– Tako se dobija rat, a ne puškama! Pa ja, je l’ tako? Pa, jesam li ja jedini koji svoju mámu sluša? Ne merem ja ubit mámu, crko ja za njom. Pa eno Nikole, Mlađanovog pokojnog šure, mog Nikole, bog da mu dušu prosti, i on je za mámom svojom crko. Ne za Anđom, nego za drugom.
“Šutnja” (2023)

Zajedno su se smejali kada im je Zorica prepričavala primitivne komšijske, a i rođačke dogodovštine, zlonamerne komentare kada su je pitali zašto drugi sin nije dobio ime po njenom ocu. Odgovorila im je onako zmajski, rezignirano, jasno dajući do znanja da je na ivici da prestane da bude pristojna, uz visoko podignutu obrvu.

– Pa, nekako mi ne ide Nemanja uz Abdić – i oni bi se svi zavalili od smeha.
Mlađan se onda prisetio još jednog njenog zmajskog odgovora, kada je tokom rata, dok su bili u izbeglištvu u Srbiji, prva komšinica počela da je kori.

– Zašto nisi ponijela makar escajg ili slike kad ste napuštali Zvornik? To ti je moglo stati u gepek – pitala je komšinica.

– Joj, ne znam vala… Meni je ovo prvi rat! Nisam se sjetila.

Ova šala je zalazila u one crne, učestale i primarne nakon rata. Šale posle bega iz Zvornika preko Starog mosta, pod rafalima. Bile su sličnog sentimenta kao jutrošnje, Dankove, kad počne da nabraja mine, manjak ruku, nogu, crne stvari kao da su ništa, potrošna roba, a onda poentira, i svi oko njega popadaju sa stolica… ili zašute.

Pričao im je Suljo da je Zorica pljunula na kamen gdeje pisalo YU kada su prelazili granicu Mađarske. Namerno je zastala, odšetala do kamena dok su je svi zaposleni carinici pratili pogledom i onda je sočno pljunula. Jedan Lala ju je dugo posmatrao, ne razumevajući u potpunosti njen čin, a onda se okrenuo i mirno prozvao sledećeg iz kolone izbeglica, koje su sada napuštale i Srbiju. Ni u Srbiji se nisu mogli skrasiti, niti su mogli videti budućnost u zabačenim pančevačkim selima. Multietnički brak, nov termin za čitavu generaciju, vrlo brzo naučen. Najbolja karta za izlaz iz gromovite kupole zvane Yugoslavija, sa ipsilonom.

Zorica je umrla u Austriji. Nije razmišljala o povratku, čak ni kad su joj rekli da joj nema leka. Da je ono najgore, prepričavala je Mlađanu Dana. Tu su se Suljo i ona rastali, a deca su, srećom, otišla dalje, za Ameriku. Suljo se vratio krajem devedesetih, ali nikada više u Zvornik. Već se tada dobro žalio na nogu. Počeo je da uzima insulin, ali je nastavljao da pije. On je imao samo uzlaznu liniju za razliku od Mlađana, koji je prikočio na platou i odredio sebi stakleni broj pet. Mlađan je još uvek nad zemljom.
“Šutnja” (2023)