Milan Tripković je rođen 1977. u Beogradu. Završio je studije na Katedri za srpsku i komparativnu književnost 2002. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Jedan je od osnivača knjižare Bulevar Books. Njegov prvi roman „U dalekom svetu običnih ljudi” objavljen je 2018. godine.

– U savremenoj srpskoj književnosti malo je tako istinskih i ustrajnih sužnjeva jednog apsoluta, kao što je to slučaj s novosadskim bardom, ali i vrsnim prozaistom, mojim dugogodišnjim saborcem Vojislavom Vojom Počučom, čija nas plodna i rezonantna pesnička reč uznosi ka kosmičkim visinama, drugim svetovima, odakle on, sa optimalnom merom umetničke zanesenosti, peva i priča, dajući nam smisao kao bićima, kao ljudima. S druge strane, ne poznajem mnogo tako razbokorenih majstora stila, punokrvnih književnika čije nas pripovedanje podjednako osvešćuje i ushićuje, čija nas fantazmagorična naracija jezikom našim nasušnim doslovno hrani, koji stvara metodom velikog praska iz one tanane supstance efemerne stvarnosti, jer gde bismo mi danas bili i šta bismo bili da nam nema Borojevićevih „Proviđenja gorskih”, „Tuštmina” i „Ovaploćenja demonskih nakota”. Gde?

Niko se ne usuđuje da odgovori. Opšti muk. Svi prisutni gledaju u pod i strpljivo čekaju da Đorđe povuče još koji dim i nastavi svoje blagougodno obraćanje. On pak ne žuri. Polako vadi sat iz džepića na prsluku i bez ikakve grimase ga ubrzo vraća nazad. 

– Boli me to, braćo moja stvaralačka, boli me što se ovde, preda mnom, zameću kavge među nama i što gubimo dragoceno vreme. Ako se dobro sećam, a ispravićete me ako grešim, na osnivačkoj skupštini Kluba istinskih stvaralaca svi do jednog smo se zakleli da ćemo svaki napad na nekog od nas, bilo verbalni, bilo fizički, tretirati kao napad i na sve ostale. Svi za jednog, jedan za sve, gospodo!

Počuča i Borojević su evidentno posramljeni. Obojica pokunjeno odobravaju Đorđu diskretnim klimanjem glave. Nastavlja…

– Umesto da sada zbijemo redove i uzvratimo munjevito i žestoko, da nametnemo neprijatelju osećaj gorkog kajanja, mi sladostrasno sečemo jedan drugog. Umesto da se kao pravi, istinski stvaraoci uzdignemo iznad banalnosti, da podredimo sebe višem cilju, a to je u ovom slučaju borba protiv predstavnika kolonijalnih institucija, borba protiv nevladinih plaćenika i jurišnika na fondove, grantove, apanaže i sve druge statusne povlastice, mi se međusobno hvatamo za guše. 

Dvojica zavađenih kolega pogledaju prvo jedan u drugog, a odmah zatim skrušeno i u Đorđa, koji nastavlja glasnije i u višem registru.

– Miljenici Svetog Josifa Pesmopisca, Himnografa versoljubivog, apelujem sada na vašu čestitost i vrhunaravni razum, zaklinjem vas vernim prijateljstvom i viteškom čašću, a preklinjem najusrdnijom molitvom svojom, zakopajte ratne sekire ovoga časa, uzvratimo složno toj plaćeničkoj bandi, tim farisejima političke korektnosti i krotiteljima slobodnog duha, smrtnim neprijateljima svih istinskih stvaralaca. Vremena za međusobne razmirice imamo napretek, ali bojim se da prostora za uzmicanje pred bagrom više nemamo i da nam se valja braniti, braćo moja! Svi za jednog, jedan za sve!

Đorđe ispod desnog pazuha vadi pogolemi revolver i nastavlja da sokoli zabezeknute kolege.

– Braćo, bitka u koju krećemo neće biti nimalo laka i zahtevaće od nas i hrabrost, i odlučnost, i slogu, i više od svega – rešenost. Zato vas pitam, jesmo li hrabri?

– Jesmo, Đorđe… Hrabri smo – Borojević i Počuča odgovaraju prilično mlako i neubedljivo, što Đorđa primorava da ubaci u drugu.

– Jesmo li odlučni?!

– Da! Jesmo! – Ovog puta je nešto bolje, ali Đorđe i dalje nije zadovoljan, pa ide na novi nivo.

– Jesmo li složni?!

– Da!

– Jesmo li… nepokolebljivi?!

– Daa!

– Pitam vas, braćo, jesmo li rešeni?!

– Daaa!

Uh! Ovo je bilo moćno. Skoro kao na moskovskoj vojnoj paradi za Dan pobede.   

– Iako nismo mi započeli ovaj rat, gospodo, ne mogu da kažem da ga nismo priželjkivali i da ga nismo spremno dočekali. Je l’ tako?!

– Tako je!

– Za čast i slavu istinskih stvaralaca, napred!

– Napred!

Da, ovo je definitivno tačka ključanja, vrhunac nakon kojeg istinski stvaraoci jedan za drugim pokuljaju iz prostorija Kluba, baš kao spermatozoidi iz skrotuma.

Odlomak iz romana „Klub istinskih stvaralaca“