Ana Kolarić (Beograd, 1980) vanredna je profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Njene oblasti interesovanja obuhvataju angloamerički modernizam, teoriju književnosti, istoriju književne kritike, feminističku teoriju i kritiku, studije periodike, kao i feminističku pedagogiju. Objavila je dve monografije: Rod, modernost i emancipacija. Uredničke politike u časopisima Žena (1911–1914) i The Freewoman (1911–1912) (Beograd: Fabrika knjiga, 2017) i Periodika u feminističkoj učionici. Časopis Ženski pokret (1920–1938) i studije književnosti (Beograd: Fabrika knjiga, 2021).

Na zidu učionice u mojoj osnovnoj školi, iznad table a ispred klupa u kojima smo sedeli, visio je u zlatnom ramu portret Josipa Broza Tita. Tokom nekoliko sledećih godina portreti na zidu su se menjali. Pobornik ideja evropskog prosvetiteljstva Dositej Obradović zadržao se na zidu relativno kratko, ali je zato Vuk Karadžić ostao nešto duže e da bi bio zamenjen portretom Svetog Save, poslednjim koji pamtim. Zamena portreta pratila je, razume se, političke promene u društvu, ali su ti muškarci, istovremeno, predstavljali i referentne tačke u mom osnovnom obrazovanju.

 Pamtim i 22. decembar. Jedna devojčica bila bi “izglasana” da toga dana predstavlja svoje odeljenje. Sa hand-made čestitkom u ruci, ona bi iz učionice otišla do zbornice, gde je trebalo da izabere “svog” vojnika. Ovaj datum pamtim zbog nelagode – ispoljila se ona crvenilom, znojenjem i mucanjem – koju sam osetila dok sam sa vojnikom, koga sam držala za ruku, stajala pred čitavim razredom.

Ne znam da li i čiji portreti vise na zidovima osnovnih škola ove 2008. godine. Dan JNA se – ne obeležava. Ali, kada otvorim čitanke za srpski jezik i književnost koje su u upotrebi u proteklih petnaestak godina, koliko otprilike ima od kad sam izašla iz osnovne škole, ponovo pronalazim Kosovku devojku, majku Jugovića i niz bezimenih majki koje svejednako neguju, oplakuju i sahranjuju “heroje”. Brojne promene – političke, ekonomske, kulturne – u srpskom društvu u poslednje dve decenije očito nisu zahvatile i reprezentacije žena i muškaraca u udžbenicima za osnovne

                        * * *

Feministički pokreti iz devedesetih ponudili su građankama i građanima Srbije drugačiju perspektivu. Izostanak ozbiljnije podrške tim pokretima i njihovom raznorodnom angažmanu upućuje na zaključak o snažnom, institucionalizovanom delovanju patrijarhalnog diskursa, koji stvara okruženje unutar kojeg je teško menjati ustanovljene poglede na svet. S obzirom na to da su očuvanje nacionalnog identiteta, patriotizam/lojalnost prema državi, kolektivni interes nadređen individualnom ključne vrednosti u udžbenicima za osnovnu školu; da su požrtvovanost, vernost i brižnost u udžbenicima implicirane kao odlike koje treba da krase Srpkinje – otpor koji su građanke i građani pružili feminističkom aktivizmu ne čudi previše.

* * *

Građanski moral nalaže nemešanje u porodične stvari što podrazumeva zaštitu moćnih, to jest muškaraca. Tim činom žrtve porodičnog nasilja ostaju izolovane i bez mogućnosti da izađu iz podređenog položaja, a to su pre svega žene i deca. Proizvod ovog morala je i porodično pravo po kome seksualno zlostavljanje u braku nije kažnjivo. Dakle, uprkos tome što su članice ženskih pokreta sada već odavno javno upozorile da muško nasilje nad ženama ne samo da “nije stvar pojedinačnog hira” već da je deo društveno konstruisanog nejednakog odnosa među polovima/rodovima, autori čitanki – u datom slučaju u analizi “Nemuštog jezika” – to naprosto ne uzimaju u obzir. Štaviše, njihova pitanja jasno govore o tome da se u školskim udžbenicima u protekloj deceniji i po nije mnogo šta promenilo u vezi sa rodnom (ne)jednakošću. Pa sad mi možemo da se pitamo šta još treba da se uradi – nakon petnaest godina od osnivanja prve Sigurne kuće u Srbiji i posle raznih akcija ženskih grupa koje su javno govorile o nasilju nad ženama – da pitanje o prebijanju trudne žene ipak ne izostane iz analize bajke u oba izdanja čitanke. Pošto to pitanje nisu postavili, autori su temi porodičnog nasilja pristupili u skladu sa “tradicijom” koja nasilje shvata kao “porodičnu/privatnu” stvar. Drugim rečima, autori samo nisu spomenuli ono o čemu se u Srbiji i inače ne govori.

 (Iz teksta Smeh i suze srpskog obrazovanja, rodni i etnički stereotipi u čitankama za srpski jezik i književnost u osnovnoj školi )