Stefan Janjić je urednik portala FakeNews Tragač (www.fakenews.rs) i doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Interdisciplinarnim doktorskim studijama u oblasti društvenih i humanističkih nauka. Osnovne studije novinarstva završio je 2014. godine kao student generacije, a na istom fakultetu stekao je i zvanje master komunikologa. Dvostruki je dobitnik Izuzetne nagrade Univerziteta u Novom Sadu za naučni rad, a dobio je i Nagradu za najboljeg mladog istraživača u oblasti društvenih nauka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dobitnik je nagrade “Biće i jezik” Fondacije Radomir Konstantinović, kao i stipendija Sakura, Konrad Adenauer i Dositeja, te NIN-ove književne stipendije. Usavršavao se na univerzitetima Berkli, Džordž Vašington i Radboud, a objavio je više od 20 naučnih radova. Radi kao asistent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i kao trener medijske pismenosti i medijski analitičar u Novosadskoj novinarskoj školi. Svoj prvi roman Ništa se nije desilo objavio je 2017. godine.

‘’Lepe misli’’ započete su Tolstojevim citatom iz Ane Karenjine. Ona pouka o srećnim i nesrećnim porodicama podsetila me je na poslovni plan koji sam pre godinu-dve razvijao s Borom. Želeli smo da skraćujemo lektire, ali ne prepričavanjem, već izostavljanjem bespotrebnih rečenica. ‘’Ana Karenjina, teška bezmalo osam stotina stranica, trebalo je da bude pionirski poduhvat naše izdavačke kuće, koja bi zarađivala na tuđoj lenjosti. Cilj nam je bio da sameljemo roman na 200 strana, ali da osiguramo privid celovitosti; u mom primerku su i dalje grafitnom olovkom prevučene pojedine rečenice prvog poglavlja. Izbacio sam poređenje atmosfere u kući Oblonskih s atmosferom u drumskoj gostionici; pismo Engleskinje prijateljici; odlazak kuvara I kočijaša; pojedinosti o buđenju Stepana Arkadijeviča; pesmu stolova u Darmštatu;  tračak svetlosti na čohanoj zavesi; očajničke povike ‘’Ah, ah, ah’’; safijan; krušku za ženu; reflekse mozga i glupi osmejak. Gledao sam tada kao i sad u te odbačene redove i razmišljao o tome da li sam ih suviše lako giljotinirao. Na prvom sastanku trebalo je utvrditi zajednički standard, ali je taj prvi susret bio i poslednji, jer sam gotovo sa nevericom slušao Borinu jeretičku verziju prvog poglavlja, koja se sastojala iz samo  tri rečenice:

        Svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

        Žena je doznala da je muž bio u bliskim odnosima sa

        njihovom pređašnjom guvernantom Francuskinjom,

        pa je saopštila mužu da ne može živeti sa njom pod 

        istim krovom. Ona, ta večno brižna i uposlena, po 

        njegovom mišljenju i malo ograničena, Doli, sedela

        je nepomično s pisamcetom u ruci i sa izrazom užasa,

        očajanja i gneva gledala u njega.

Bora je tvrdio da njegov sažetak sadrži suštinu teksta i da bi  – ukoliko se budemo držali ovog protokola – Karenjina mogla da  se stanji na osamdeset do devedeset stranica. Naše gledište o sažimanju toliko se razlikovalo da je ideja brzo propala. Ipak, Bora me je i sada, na dočeku, podsetio na ovaj plan, kao najbolji u nizu planova od kojih ćemo se jednog dana obogatiti, a sve to da bismo kupili kuću na moru u koju, na vrhuncu sezone, mogu da stanu dve cele porodice, svaka srećna na svoj način.

                iz romana Ništa se nije desilo