Rumena Bužarovska  rođena je 1981. godine u Skoplju. Dosad je objavila zbirke priča: Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Knjige su joj prevedene na engleski, nemački, mađarski, italijanski, albanski i na jezike prostora bivše Jugoslavije.

Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca.

Predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju , a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik (Kerol, Kuci, Kapote, O’Konor). Koautorka je i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

Keti joj je pomogla da iznese kofer na treći sprat, u stan koji je sada bio prazan, a u kome je Elena odrasla. Otključala je vrata, ostavila joj ključ i na brzinu otišla, rekavši joj da će Dragan doći po nju sutradan u osam ujutru. Čim je otvorila vrata zapahnuo ju je stari miris tog stana. Kao da joj je majka još živa i spava u spavaćoj sobi. Prvo je kročila u dnevnu. Ništa se nije promenilo: samo je sve bilo tamnije, starije, pohabanije. Izgledalo je kao da na  svom nameštaju ima prst prašine, a nije je bilo. Samo su sve boje izbledele. Nije bilo cveća – osušilo se. Osećalo se na beli luk, kao i ranije, jer su njeni roditelji uveče jeli po celu glavicu. Nije bila sigruna da li se luk ugnjezdio u prostirke, lustere, nameštaj ili ga je njen otac još uvek jeo sam. Svetlo je bilo slabo zbog sijalica od 40 vati, za koje je njen otac verovao da troše manje struje. Neke nisu ni radile. U sudoperi u kuhinji bilo je nekoliko neopranih tanjira i čaša, do njih nekoliko prljavih, zakorelih noževa i jedna mala šerpa puna masne vode. Otvorila je frižider: unutra je bilo parče sasušenog kačkavalja, otvorena tegla kiselih krastavaca, dva piva, margarin i polovina pileće salame. Kad je ušla u toalet, videla je da je tuš-kabina pocrnela, na česmi se nahvatao kamenac, a sijalice nad ogledalom ne rade. Nekoliko pločica je otpalo sa zida, a i ogledalo je bilo oštećeno. Oni isti izlizani peškirići iz njenog detinjstva visili su pored umivaonika. Zamislila je oca kako izlazi iz kade, kako briše smežuranu, obešenu kožu na sitnom telu s beli dlakama koje štrče na sve strane, kako se pridržava za mašinu, i odjedom mu pozli, kako se oslanja na mašinu, kako ide go do dnevne sobe i zove Dragana telefonom, kako sedi mokar i zbunjen i ne može ništa da kaže. Elena je namerno stresla celo telo da bi odagnala te misli i sliku svog oca, bespomoćnog. Pomilovala je Evina krhka leđa. Ona joj je spavala na ramenu. Odnela ju je u spavaću sobu, u bračni krevet. Legle su zajedno u hladne čaršave, u krevet iz njenog detinjstva, koji krcka i još uvek miriše na majčinu kremu i očevu penu za brijanje. Zagnjurila je lice u jastuk i zaspala. 

    Bile su budne kad je došao Dragan. Elena je pila tursku kafu, jer druge nije bilo u kući, a Eva je rasejano žvakala izgnječenu bananu s biskvitima gledajući crtani film na dedinom televizoru. Draganov stomak bio je sve veći. Kad je zagrlio Elenu, odgurnuo ju je od sebe. Vonjao je na bure i izgrebao Elenu bradom kad ju je poljubio. Pokušao je da podigne Evu, ali ona je vrisnula kad joj se približio. „Nemoj, srce, ovo je naš ujka. Pa vi pričate na Skajpu. Ujkoooo, ujkooo! Ajde reči ujka.“ Ali Eva nije prestala da vrišti. Sakrila se Eleni pod vrat i nije htela da pomeri glavu. 

    „Kako je tata?“, pitala je Elena kad se Eva malo smirila. 

    „Juče sam ga video“, rekao je Dragan i obrisao pljuvačku koja mu se skupila na levom krajičku usta. „Isto je. Svestan je, ali ne može da govori, i jedna strana tela mu je paralizovana. Ni druga mu nije baš sjajna. Nije dobro, Eli“, uzdahnuo je i pripalio cigaretu. Htela je da mu prebaci da ne treba da puši pred njenom kćerkom, ali se setila da ovo nije Amerika. 

                iz pripovetke Sika, u knjizi Nikuda ne idem