Lana Bastašić (Zagreb, 1986) objavila je dve zbirke priča, jednu pesničku zbirku , knjigu priča za decu i roman Uhvati zeca (2018).  Za prvi roman dobila je nagradu „Bijana Jovanović“. Dobitnica je nekoliko nagrada za kratku priču („Zija Dizdarević“, Ulaznica, Karver: Odakle zovem), za neobjavljenu dramu (Kamerni teatar 55, Sarajevo), dve pesničke nagrade (jednu u Trstu, drugu u Zaječaru). Dobitnica je Nagrade Evropske unije za književnost (2020). Priče objavljuje u regionalnim časopisima (Putevi, Sarajevske sveske, Povelja, Fantom slobode, Polja i dr.) i uređuje katalonki književni časopi Carn de cap. 

UHVATI ZECA

“Nisi ništa jela” , rekla je moja majka prezrivo.
“I bolje. Sara je model, nema zašto da se natrpava”, rekao je otac i namignuo mi saučesnički. Mama je na ovo prevrnula očima i stala da rasprema sto.
“Oćeš li mi pmoći ili je model možda zauzet?”
Otac je dohvatio štap i dogegao se do kauča. Lijena noga, tako ju je zvao. Ili prokleta lijena noga ako bi ga neko pitao zašto nije mobilisan.
“ Da mi nije bilo ove lijene noge, naučio bi tebe tajo da voziš bicikl, dobro je to za liniju”, rekao je onog dana kada je škola organizovala trku. I “da mi nije ove lijene noge, vodio bi te tajo u ribu”. I još “da mi nije ove proklete lijene noge, sve bi ih tajo sa zemljom sravnio”. Negde je postojao taj drugi otac kome su obje noge bile savršene, koji me je učio da vozim bicikl i lovim ribu, koji je dolazio na roditeljski i vozio me kući poslije izlazaka i ubijao zločeste ljude. Možda bi onda neko drugi bio načelnik policije, neki jadnik bez oka, prsta ili bubrega. Neko ko bi pronašao Armina. Drugi su očevi bili tamo, u onom mraku. Njihovim ćerkama stizale su kutije za pomoć u kojima su bile mirisne salvete iz Norveške i sličice sa fudbalerima. Moj je i dalje bio tu, opružen na kauču sa velikom šalicom zelenog čaja u ruci – jer zeleni je dobar za metabolizam.
“Rješio bi se tajo gamadi”, govorio je, ”ali tajo radi šta može i gdje može, tu gdje smo. Tajo radi šta može.”
Ti i ja smo vjerovale da će se Armin vratiti, znale smo da nije on otrovao one pse. Mislile smo da će ljudi pronaći pravog krivca i dati nam tvog brata čim se obelodani istina. Bile smo uvjerene u to čak i onda kad je hladna rijeka jednog jutra dovukla modro, otečeno tijelo Ozrena Habića do vrbi ispod Psihijatrijske klinike zajedno sa praznim tetrapacima i konzervama piva. U vijestima nije bilo ničega, mada je cijela škola govorila o tome. Našli su ga golog, šaputalo se na velikom odmoru, i bez one stvari. Nisam se usudila da razgovaram sa tobom o tome, priča o Ozrenovom mrtvom telu nabubrila je između nas kao tumor. A onda si mi, samo odjednom, nasred časa biologije, napisala na margini stranice sa ilustracijom iskasapljene žabe: Armin nije u rijeci, do sad bi se pojavio. Ozren je bio idiot. Klimnula sam glavom I to je bilo to. Armin je pametan. On nije u rijeci.