Svetislav Basara rođen je u Bajinoj Bašti 1953. godine. Autor je više od dvadesetak knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je više srpskih i međunarodnih nagrada za književnost, a njegov roman Fama o biciklistima smatra se jednim od najboljih romana druge polovine dvadesetog veka u srpskoj književnosti. Objavio je knjige:

Napuklo ogledalo,

Peking by Night

Kinesko pismo

Fama o biciklistima

Bumerang

Džon B. Malkovič

Kratkodnevnica

Looney Tunes

Mongolski bedeker (Nolitova nagrada)

Na Gralovom tragu

Na ivici

Sveta mast

Ukleta zemlja

Srce zemlje Uspon i pad Parkinsonove bolesti

Izgubljen u samoposluzi

Dnevnik Marte Koen

Stradija

Fundamentalizam debiliteta

…Za roman Uspon i pad Parkinsove bolesti dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman objavljen 2006. godine. Prvi je dobitnik nagrade Fondacije Borislav Pekić. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik.

*—————–

Onda se u Gvozdenovom potkrovlju neočekivano pojavio Bekri-Halil, na krštenju nazvani Zdravko, docniji monah Avakum. “Sve bi bilo drugačije”, rekao je, “da si pio. Pijući, pametan se čovek otrezni od mno gih zabluda i – jeftino plaćajući dobit povremenim mamurlucima – lako izbegne mnoge nevolje. Da si pio, kao što je trebalo da činiš, ne bi se upetljao u mnoge poslove zbog kojih se sada kaješ. Trošeći pare po mehanama, oslobodio bi se greha sre bro ljublja. Valjajući se pijan po blatu, podnoseći ruganja I ismevanja, ne bi zapao u gordost. Ali, šta je bilo – bilo je. Ništa se više ne može promeniti. Ostaj mi zbogom.”

Eto ti ga u neko doba i vožd Karađorđe. Sa vernom kopijom odsečene glave na ramenima. Prek i silovit kao i za života, rasterao je gomilu bezimenih prikaza, kao munja protutnjao kroz Melhiora i Bekri-Halila, i seo na ivicu postelje. Bio je odlično raspoložen za jednog mrtvaca postradalog jezivom smrću od ruke kuma i brata. “Vreme dođe, Uzun”, rekao je, “valja umirati. Šta si se pokunjio? Razvedri se, more!” Kao jedan od retkih onovremenih Srba, a možda i jedini koji je imao sreću da umre u krevetu, Gvozden je imao razloga da bude zahvalan sudbini. A Karađorđe je, iako nije bio te sreće nastavio da zbija šale i bagateliše smrt, na koju se – gledajući je za života toliko puta u oči – odavno bio navikao. Deo voždove nepokolebljive hrabrosti bio je prešao i na Gvozdena, i on se – što ni za života nije činio – grohotom nasmejao kada mu je Karađorđe objasnio kako je njegova odsečena glava namignula nesretnom kasapinu Stojanu, kome je Miloš naredio da je usoli i napuni pamukom.

I kako se kasapin toliko uplašio, da je sutradan umro od straha.

“Tako ti je to, moj Gvozdene, na ovom svetu – u kome Georgije samo u slepačkim pesmama ubiva aždahu, a u kome u stvarnom životu aždaha uvek ubije Georgija.”

Gospodar Gvozden je hteo da uzdahne. Ali to više nije mogao. Onda je zažmurio, ali je, svejedno, video isto što i otvorenih očiju: bujicu zaslepljujuće svetlosti, u kojoj je brzo i bezbolno sagorevao. Ostalo mu je taman toliko vremena da izgovori svoje poslednje reči, prve koje je pre mnogo godina čuo od šejha Haruna Kibrisija:

Alem-i-lahut.

Amin.