Dejan Ilić rodio se 1965. godine u Zemunu. Diplomirao je na Odsjeku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, i na istom univerzitetu privodi kraju doktorske studije na Odsjeku za rodne studije. Urednik je u časopisuReč i u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. Objavio je knjigu kratkih priča Kao da je bilo juče (1995), i zbirku eseja Osam i po ogleda iz razumevanja (2008).
Knjige u tranziciji
Priča 1
Jedne od prošlih subota u Beograd je na dvadeset i četiri sata svratio Hans Ulrih Obrist (Hans Ulrich Obrist), da održi predavanje u Studentskom kulturnom centru i obavesti se o savremenoj srpskoj umetnosti i, kako se ispostavilo, književnosti. Predavanje je bilo zakazano u sedam uveče, a obaveštavanje posle toga.
Obrist je kustos u Muzeju moderne umetnosti grada Pariza (ARC) i zamenik direktora za izložbe londonske galerije Serpentine. Prošle godine bio je glavni kustos izložbe “Uncertain States of America” muzeja Astrup-Fearnley u Oslu, bijenala u Moskvi i Kantonu, kao i individualnih izložbi u Couvent des Coredeliers u Parizu.
Sticajem okolnosti, kao stručnjak za srpsku književnost, pozvan sam da svoje znanje u subotu kasno uveče stavim na raspolaganje svetskoj kustoskoj zvezdi. Baš tako su mi rekli prijatelji: čovek je velika zvezda, u ovom trenutku jedan od najcenjenijih kustosa na svetu, veliki stručnjak, mnogo zna, žedan novih informacija – navalio da čuje nešto i o srpskoj književnosti, mi ne umemo mnogo da mu kažemo, pa se setismo tebe. Nije baš da se smatram stručnjakom za bilo šta, ali krenuh da pomognem prijateljima u nevolji.
U neko doba nađoh se u galeriji na obodu Dorćola, u prizemlju zgrade na čijem se prvom spratu nalazi nadaleko poznato privatno zabavište. Galeriju su ispunili ovdašnji umetnici, da bi jedan po jedan prilazili stolu u uglu, za kojim je sedeo čuveni kustos. Svaki umetnik dobijao je po pet minuta kustosove pažnje. Dođe red i na mene.
– Dobro veče.
– Dobro veče. Vi ste stručnjak za književnost?
– Ne bih rekao, ali možda mogu da vam dam neke informacije. Izvolite, pitajte.
– Šta vi mislite, ko je među srpskim piscima najozbiljniji kandidat za Nobelovu nagradu?
– Molim…
– Ko će od srpskih pisaca dobiti Nobela?
– Je l’ imate neko lakše pitanje za početak?
– Dobro, kome biste vi dali Nobelovu nagradu?
– Je l’ možemo o nečem drugom, pa ćemo kasnije možda i o nagradama?
– U redu, dajte mi nekoliko imena mlađih srpskih pisaca koje smatrate dobrim.
– Vule Žurić, Saša Ilić, Nenad Jovanović, Srđan Valjarević, Vladimir Arsenijević… I nije baš da su mladi, ali tako to ide. Pa onda…
– Ne, ne, u redu je. Dovoljno je. Već smo blizu odgovora. Recite sad koji je to stariji pisac na koga se ugledaju, i to je naš kandidat za Nobela.
– Na stranu sad Nobel, vidite, teško je reći na koga se oni ugledaju, i svakako nije reč o jednoj osobi. Recimo, proza Vuleta Žurića priziva delo Branka Ćopića, a sumnjam da su ostali Ćopića izvan školske lektire uopšte i čitali…
– Dobro. Ko je po vašem mišljenju najbolji živi srpski pisac? – Postavljate teška pitanja. Meni se mnogo dopada David Albahari, ali…
– David Albahari, čekajte… Kustos prevrće papire s beleškama.
– Evo, Albahari. Već sam naišao na to ime. To je budući Nobelovac, zar ne?
– Znate, kad već toliko insistirate, ja bih sve književne nagrade dao Dubravki Ugrešić, ali je problem što ona baš i nije srpski pisac. No, to je duga i komplikovana priča…
– Da, da, u redu. Kustos pogleda na sat, bilo je vreme za sledećeg sagovornika.
Priča 2
Krajem prošlog meseca u Pančevu je predstavljeno novo izdanje “Rukopisa 29”, zbirke poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije. Bio sam pozvan da to veče mlađim kolegama kažem nešto o poslu kojim nameravaju da se bave, a zapravo sam ih uglavnom slušao. Saznao sam da širom Srbije ima na desetine književnih konkursa, i shvatio da ovi mladi ljudi idu od jednog do drugog i druže se.
Upoznao sam i dvojicu odličnih pesnika. Tek što su prešli dvadesetu, a delovali su umorno. Više im se ne piše, konkursi su im dosadni, pa su se snašli: na konkurse šalju poeziju Čarlsa Bukovskog. I prolaze – štampaju im pesme, pozivaju ih na promocije, dobijaju nagrade. To me je utešilo: ne samo da se u ravnopravnoj konkurenciji, gde ime ne znači ništa, ponovo potvrdio kvalitet Bukovskog, nego se pokazalo i da članovi žirija kompetentno sude.
Op.a, jun 2006.
