Maša Seničić je autorka: pesnikinja, esejistkinja i istraživačica, posvećena višestrukim oblicima teksta. Ko-selektorka je na Festivalu autorskog filma u Beogradu, programska direktorka udruženja Filmkulutra i doktorandkinja u polju Studija sećanja i Teorije kulture i medija (FDU, Beograd). Njen rad obuhvata institucionalne i nezavisne projekte – prevashodno u oblasti filma i književnosti – gde preuzima ulogu spisateljice, urednice ili mentorke. Orijentisana ka kritičkim prostorima i oblikovanjima, njena praksa neretko rezultira kolektivnim ili individualnim edukativnim i izložbenim programima, knjigama i drugim štampanim predmetima, pre svega mišljenim kroz proces i kontekst.
kontinentalna prognoza
od jutra do mraka biti zahvalan:
državi, na besplatnom institucionalnom obrazovanju i overenoj
zdravstvenoj knjižici. roditeljima, na hrani odeći krovu nad glavom.
u zoološkom vrtu divim se beznadežnim
pripadnicima vrsta poteklih iz nežnijih klima:
krokodilu čije hladno telo zabavlja
derišta među kojima se krijem.
ljudi u grupama zaklanjaju mi pogled,
jer kolektiv ima prećutnu prednost
i mogućnost podijuma.
na pitanje o organizmima koji
naseljavaju pogrešne kontinente
odgovaraju mi konstruktivni istoričari, a
polarni medved u Argentini besciljno luta
po vrelom betonu i tamo umire od tuge.
da li postoji išta između trenutka
u kom prestajem da budem dužna
i onog u kom neko počinje da zavisi od mene;
drugi su šake stopala izrasline
drugi su supena kašika belog šećera
drugi su dijalektički materijalizam
drugi su ulaz
na druga
vrata
uvod u studije nestrpljenja
na večerima čitanja naglas saznajem
da mlitavo i hladno telo mog mrtvog psa
krije manji poetski potencijal nego bezumni protesti;
nemam nameru da pristanem na hijerarhiju društva
koje insistira na tome da postoji razlika između
biroa za izgubljene i biroa za nađene stvari.
napredniji korak iste zajednice
zahteva interkulturalne dijaloge
dok u jaslicama neguje netrepeljivost.
u anketi me pitaju da li se osećam
kao Evropljanka, a kakva je to emocija:
mokra po granicama, teška od prašine;
smesta zaokružujem ne.
na ostrvu koje odbija pripadnost,
devojčica prelazi iz crkvene senke
u istoriju umetnosti i demokratije;
opčinjena sam njenom pojavom. na trenutak
zaboravljam da je moj dolazak finansiran
preciznom stavkom u budžetu projekta.
botanika ćutnje
sanjam da budem žena-grinič, da po meni računaju vreme,
i po mojim obodima naslućuju plan letenja; to mi nije dosta.
postajem žena-muzej: vrti mi se u glavi od arhiviranja
koje ničemu ne služi. tačno na sredini mog sićušnog tela
sezonski berači, najamni radnici, spremaju se za protest.
pošte male kvadrature u čijim uglovima umiru uplatnice
čuvam kao poslednja utočišta odsustva kontrole:
u svojim podrumima smišljam koreografiju predaha.
spolja: plaćam račune, popunjavam upitnike, skraćujem zanoktice.
držim se agende: pitam ko brine o biljkama u državnim institucijama,
jer takav će brinuti i o meni, dodirivaće me postupno i sistematično,
kvasiće me studiozno, po potrebi. pravim plan, sitno tkanje očekivane smrti,
a onda se setim – tek je april. još uvek ne smem da priznam da sam umorna.
