Blanka Čechová (1980) je češka spisateljica i pravnica. Radila je, između ostalog, za Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kao i za više međunarodnih organizacija i misija, što je značajno oblikovalo njen književni izraz. Završila je pravo u Pragu i kreativno pisanje na Oksfordskom univerzitetu, kao prva studentkinja koja nije bila izvorni govornik engleskog jezika. U svom pisanju često istražuje preseke prava, identiteta i života u međunarodnom okruženju, uz prepoznatljiv osećaj ironije i uvida. Autorka je sedam knjiga. Njen najznačajniji roman Total Balkan objavljen je na češkom jeziku, i u engleskom i srpskom prevodu. Živi između Češke i Hrvatske.

31. januar 2008.

Otkriće iz oblasti mravlje dimenzije: Šta uradi mrav kad naiđe na ranjenog kolegu kojem je neko zgazio četiri od šest nogu? Razjapi čeljust, uhvati ga i odnese na sigurno.

Pablo Milingona doživljava prvi šok od susreta s realnošću koja konkretno sadrži susret sa Stamatisom i odbijenim projektom obnove groblja na jugu i severu Mitrovice, njegovog rejona. „Pažnja! Nismo grobljanska uprava!”, napiše crvenom na ivicu projekta Artur. „Naš zadatak je da gradimo demokratiju i građansko društvo.”

„Mislio sam da je popravljanje jednog albanskog i jednog srpskog groblja upravo ono što će da pomogne građanskom društvu”, žali se Pablo uz kafu. Drago mi je što me je izabrao za ispovedaonicu. „Pa to je tako nedostojanstveno! Deset godina ostavljamo nadgrrb na obeležja i jadne građane da tajno putuju sa severa na jug i obrnuto, da se probijaju kroz granje i traže izbledele natpise gde bi mogli da polože cveće: Pablo se skoro rasplakao. „A još sam smislio da to bude jeftino«, uzdahne. „Odlučio sam da zamolim svoj tim da jedan dan pomažemo, čupamo korov i čistimo spomenike.”

Prisetim se jednog čoveka što je stigao ovamo pre pola godine, idealista i organizator, nabrušen udarnik, sve je hteo na juriš, čak je pokušavao glavom da probije zid i to ne jednom.

Morala sam kroz sve to da prođem i da više puta nadrljam do koske da bih saznala kako stvari stoje? A da me je neko posavetovao? Da li bih ga poslušala?

„Ovo baci”, pokažem Pablu na njegov Priručnik člana poljske misije. „I piši:

–        Ako hoćeš da čistiš spomenike kreni od Okruglog stola o značaju zaštite kulturne baštine i zaštite spomenika sa aspekta multietničke kooperacije pri održavanju spomen-mesta.

– Kad već moraš da misliš na uštede, pokušaj da izbrišeš izraz ‘jeftin’   iz rečnika predloga svojih projekata. Nijedna mirovna misija u istoriji nije realizovala ništa jeftino. Razmisli zašto.

– Nikada, baš nikada nemoj ni pokušati da nateraš svoj tim da nešto radi, posebno fizički, ukoliko ne ponudiš atraktivnu naknadu u obliku povećanja plate ili slobodnih nedelju dana.”

     Pablo krenu da to pribeleži. Izgledao je smušeno, isto kao i ja kad sam prvi put razmišljala da ću dati otkaz.

Kroz prozor kafića ugledam Artura kako ide prema svom džipu, polagano, prvo stomak pa on, legitimacija na ramenima, tašna od krokodilske kože u ruci. Pablo ga sumnjičavo odmerava. Sigurno misli da su u koferčetu dokumenti koji mogu da kompromituju pola kosovske ili američke vlade, ili možda kamara para koju će trampiti s glavnim kosovskim mafijašem za podatke o kineskom nuklearnom programu. Aľ biće ipak da je Artur samo klisnuo s posla nekoliko sati ranije da malko odsovi pre današnje žureze kod Francuza. Dovezli su ostrige iz Marselja.

Pablo uzdahnu. „Mogu još jedno pitanje?”

„Kakvo pitanje?”

„Nerado bih nekoga uvredio, ali možda ti znaš – zašto ovde niko ne radi?”

Prasnem u smeh. Ne znam kako da počnem, a da Pabla ne uvredim prepametnom prednošću mrava koji je ovde proveo već nekoliko meseci, a negde na početku je baš tako razmišljao nad istovetnim problemom. Bilo kako bilo, neću moći odoleti da ne održim predavanje.